Ознаке

, , , , ,

Још једна прича, овога пута из нове књиге Виолете Јовић. Њу сте, ако је већ не знате, на мојим блоговима упознали овде и овде и овде и овде и овде и овде и овде и овде и овде… и тако даље.

prpoast-naslovna-640x640

И ако смем да будем мало лична (ето, све до сада нисам 😉 ), за мене је ово била иницијална каписла – одушевљење Виолетином „Работа женску душу одмара“ условило је да и сама почнем да пишем и на дијалекту.

Промоција нове књиге Виолете Јовић биће одржана у суботу, 25. 2. 2017. године у Галерији „Србија“ с почетком у 18 сати.

Пропас

и друге заборављене приче

МЛОГО ИСТИНЕ, ПРАВДА ЈЕДНА

 Играомо се туј, по сливаци прикај реку, кад деда-Ставра садеше воћке у долњи плац, прикај реку. Имаше од свашта: и сливе, и јабуке, и крушке, и дуње, и мушмуле… А на сред, ред ораси, озгор од пут, па доле до реку.

Све воћке прородише како коју годин, а ораси јок. Веле стари да ора не расте увисин докле не порасте узам толко колко је висок врзазам и докле не увати добар корен. Затој се, кад се сади ора, тури камен оздол, пода корен, да му се корен разграња и добро увати у земљу. Кад се учврсти, почне да расте и да му се крошња развија и грања се.

Ора се до кућу не сади, оће поткопа кућу, а тој не ваља. Знају тој сви. Знал је и деда-Ставра, па тија ораси, имаше десетину, посади преко сред плац, подалек од кућу, па доле до реку.

Порастоше ораси.

Порастомо и ми, деца што беомо.

Море, и остаремо. Ете, по тај дрвја орова знам колко сам остарела.

Остаре и деда-Ставра.

Вели, док је жив и докле знаје сас памет да подели имање да се после деца не гложе и не вучу по судови кад умре. Али, Србину је суд записан. Не може он беза суд. У сваку паланку најл`сно ће од све зграде суд да најдеш. Највише сељаци пред суд има.

Богу фала, ја у суд никад нес`м улазила. Шће жена у суд? Кад сам се одавала, мој башта по мен дал мојему свекру мираз, четири њивчети и забран у Долњу Дубраву. Тој там превели на мојега мужа. Такој тој у нас иде. Мене никој ништа неје питувал, ни ми па казувал. Каза ми мој Светислов ономад, кад се ја за у суд заспрема.

Бог да чува!

Заклела би се да ја у суд докле сам жива нема ни да улегнем. Наше се имање води на мужа ми. Имамо сина, на њег ће га преведе после. Ћерке смо изодавали и удомили по ред и по обичај, па ни оне, какото ни ја, у суд послу немају.

Ал` ја у суд не идем по моју послу, него по туђу.

И, куде си не идо озгор по пут, кад се врта из компириште!?

Имамо компириште нада село. Убави се компири рађају сваку годин, убаво смо га и уработили, нађубрили смо га алис, а нема ни крт да га једе. Не прскамо га, него узнем конзерву, ел влашу пластичну пресечем, па саберем сас руке бубе кад се појаве. Натурам у т`ј суд`к па после ископам негде рупу, расипем у њу и затрпам.

Такој и ономад, сабајле, докле не опече жега, идо да саберем бубе. Обави тој па се врта проза село. Идо си убаво по пут кам задругу, кад чујем неку галаму. Неке жене се разокале како кокошке кад се раскокодакају на расадник ел на буњиште. Ама, које ли су тој? Залима ме. Не даде ми ђавол мир да си идем по пут куде сам си пошла, реко да сврнем у задругу да си купим оц`т, нестал ми. Али вуче ме неки ђавол дим доле по долњи пут да видим какво је тој чудо што стоји.

А на доле, а оно се Дарина и Вукана доватиле, па креште и за косу се чупу. Какво ли је неподељено остало, кад им деда-Ставра покојни убаво поделил имањице што имало на равне части, да се после не гложе.

Окол које ли су се с`г доватиле? Знам, а знаје и цело село да се не мож гледају, али какво се има и гледају? Нек си свака од јетрве своју послу гледа. У сваку сељачку кућу посла преко главу.

Знам да су се, има десетину годин ако не и јаче, спорили и тужевали окол т`ј ред ораси што деда-Ставра посадил, међу да им напрај. Али, ми смо так`в народ, нам међа не служи да се знаје куде је и које је чије, да се не свађамо, него да се цел век окол међу судимо, па на крај продадемо тој имање што га тај међа дели да судски трошкови платимо.

Кад ји деда-Ставра делил рекал је да међа буду ораси, такој да дрвја буду у Јовино, а ода дрвја натам, до комшија-Јевремово, да буде Борино. Што одовуд падне, збира Јовина жена Дарина, што одонуд преко плот падне збира Борина жена Вукана. Мора да је тој намерно уработил, да види умеју ли браћа да буду и да ји научи како међу браћу плот и не треба. Али, јетрве како бодљива говеда, сам` се свађају, па се почела и браћа кошкају. И такој, дојду до суд, да он пресуди чији су ораси што попадају. Суд судил десетину годин, па пресудил да Бора и његови мож да збирају тој што из дрвја попада у њин плац, на њину земљу. Јова узне моторну тестеру, па оластри све грање од ораси што расту кам Борин плац. Дрвја у његово расту, па на њи мож да работи какво оће и туј му никој, па ни суд ништа не може. Дрвја му остај што у његово попадала и мане да вреви сас брата.

Браћа не провревују, ал` се затој јетрве куну и ране куде стигну. Више разговарају преко комшил`к и село, него помеђу себ. Куде су се с`г доватиле и окол какво, тешко да и оне знају, тек дошло дотле да се за гуше и косе поватају.

Тој беше докле слего од пут доле до њине куће. Докле дојдо, Дарина се укачила на јетрву, зајашала ју како магаре, па удара куде довати и сас руке и сас ноге. Овај оздол крешти и запомага.

Не вреве одавна и не мешају се, ал` какво т`г Вукана тражи у деверову авлију?

Притрча да ји развадим, да не убије јетрву. Како јо се накрвила, гркљан ће јо ичупе. Мора ју је млого наљутила кад оволко бије.

Грабну Дарину за мишке, па вучи, вучи… Једва ју одлепи од онуј другу. Колко је малечка жена тешка кад је љутита?

Једва ји растаји. Али, како подиго овуј, онај оздол се диже, па поче да удара онуј оздол, у моје руке. Сложи се па довати камен, па сас камен мен углав! Малко јо тој беше, па поче и јетрву углав, како напртку, да бије сас каменан. Удари ју неколко пут.

Ока, ока, ега неки чује да дојде да ми помогне да развадимо брљиве жене. Главе ци поразбивају. Море, какве су и мен ће утепају. Радно време, нигде никој. Све тој по поље ошло по своју си послу. А овеј се не мањују. Побеснеле мора су. Не мог више ни да окам, глас ми порозукал. Него, кад Вукана виде да и мен крв шикља из чело, трже се некако, па се успраји, врљи он`ј камен и утече преко плот у своју авлију.

Чувал Бог!

Ја заметну Дарину на грбину па ју одвуко до бунар, завати кову воду па ју оми малко по очи, шљисну ју два-три пут и дадо јо да пине од студену водицу да се малко расвести. Она стану на ноге.

Поткука ју па ју уведо у кућу.

-Ама, за какво се побисте? – питујем ју.

-Море, да сам могла да убијем скота!

-Ааа… Да убијеш, па да робијаш! Тој ли искаш? Да ли си полудела?

-Не могу више да ју трпим! Тужевамо се десетину годин за ораси, але ти ораси. Да сам купувала млевени појевтино би ме коштало. Море, готови колачи да сам купувала…

-Па, какво би сас тија ораси?

-Какво ће буде? Суд пресуди да мож да збирају што у њино напада. Исекомо грање што над њино, па нема више. Е, с`г, једна њојна црна кокошка, ћулумарка, научила се, лисица ју однела, па у нашу плевњу сноси сваки д`н. Улегла оздол проза сливак моја јетрва, прерипила плот куде и кокошка јо, па улегла у плевњу на по кокошку, јајца да узне. Појдо за сено, да турим пред говеду, Јова га нема, отиде сабајле на косидбу. Кад там, а она се укачила на сено како кокошка. Увати за краци па свуко од сено и извлеко из плевњу!

-Видим да сте се уваљале у сено, како да сте стурале товар у плевњу.

-Аааа… Оће! Неће тај загажња да дојде кад се работи, тој само штету да прај, поганија! Море, уби ме сас каменав, само ми сева углав.

-Кад дојде Јова, дизај се па код доктура. Ја ти опра сас воду, али немој се подљути.

-Але га! Нећу идем. Ћу привијем нешто, па ће тој зарасте. Послу имам, немам када да се мајем по доктури. А овај је изела ћутек, неће се више сети да улегне у моју авлију. Да ме неје убила поглав и да се не види, не би ни рекла на мојега Јову. Овак му мора рекнем, не мог га л`жем. Еј, због брљиву жену се сас брата замери па не вреве, само се преко плот погледају како бодљиви волови и дувају јед`н на другога. Татко им се у гроб окрећа. А онај лисица… Малкосветник! Само граби, како да ће иљаду годин да живи. Како двоја уста да има. А нема. Нема ни децу. Нема кога да рани. За какво збира и што му следује и што не?

-Не мож се туј распрајш. Рекни си на мужа како било, ни реч више, ни реч мање, а ја ото дома да привијем нешто на овуј моју убивотину.

-Епа, ти ни крива, ни дужна доби ћутек.

-Ако ми је. Такој ми и треба. Да сам си ишла горе по пут, како сам и намерна била, не би ме глава с`г болела.

Ото си ја дома и позалечи оној што ме уби жеништено сас камен. Мора је дубоко било, нетеја зарасте цело лето. Там`н помислим зарасло је, а оно се подљути од зној и од прашину. Куде ћу, мора идем на работу, а наша сељачка посла таква, прашњава и тешка. И некада, кад зарасте, остаде си ми бразда над веђу. Ћути, срећа те ми око не ископа.

Тој би ја и заборила. Али, не мог да заборајм овој. Там`н обрамо лојзе и мумурузу и спремамо се да печемо ракију, дојде једно јутро Жика поштар и донесе модар коверат. Вели да је атресиран на мен. Из суд.

-Ама, ел си ти тој добро прочитал? Који ће мен из суд да ока? Немам ја ни имање на моје име, нит се сас кога, далеко га било, тужевам.

-Не знам ја, Павуно, какво је. Потпиши ти мен овде да си тој примила, па си читај после. Ел нек ти Света прочита. Ако си писмена, потпиши а ако неси, удари овде на овој мастило сас прс, па т`г пипни овде у овуј коцкицу.

-Писмена сам, како нес`м! Дај плајваз.

Потписа.

Отиде си Жика. Швирка низ пут, а ја пожури у кућу да видим који и за какво мен мож да тражи у суд. Отвори коверат а там једна м`лечка артишка, помалечка од рачун за струју. Даће Бог да ће ме и помалко кошта од струју.

Писују неке бројке, а на сред, сас поголема слова “ПОЗИВ ЗА СВЕДОКА”, моје име и презиме и да дојдем трећога децембра у десет сати у судницу број два да будем саслушана како сведок.

Овој мора да је нека грешка!

Реко да потрчим по Жику низ пут да си му врнем овој, да иде там код тога који му тој дал да си му врне и да рекне да је грешка, ал` се одма пишмани. Какво ће туј Жика? Не зна он ништа. Он тој добил там да донесе овам. Нит је он што питувал, нити му је који што казувал. Па, да ли ће у сваки коверат нос да мува и да све знаје? Глава ће му буде поголема од онуј поштарску ташну што ју једва сеца. Ћу видим сас мојега Светислова кад дојде.

Показа му оној по вечеру. Пушти га да једе, да му лебац не преседа.

-Овој те неки писувал за сведока. Какво си ти куде по поље видела? Сети се!

-Не мог се сетим, па да ме убијеш!

-Ће видиш кад отидеш.

-Мора ли да идем?

-Мора. Ће те казне ако не отидеш. Сећаш се ономад кад се беоше тужевали Стојадин и Живко, па башту писали за сведока, а он нетеја да иде? Дошло му да плати казну и па је морал да иде. Ем платил, ем претише ће га приведу. Нема играње сас државу.

-А куде је тај држава кад ти теб треба? Еве, главу ми теше рацопа, кам ју држава да ме заштити?

-Ама, жено, држава ли ће дежура куде се брљив народ завађује? Има си она њојну послу. Који се сас државу распрајил, па ћеш и ти? Него, спремај се па иди куде ти туј написано.

Преславимо славу, покламо свиње и обавимо сву послу што смо по поље и окол дома имали. Дојде и т`ј д`н. Дим да сведочим.

Зимњо време, алис студено беше. Немаше снег, али сувомразица апе.

Ото сас воз.

Л`сно најдо там куде треба да идем. Укачи се уз басамаци и гледам на која врата писује број два. Кад, там пред врата стоје Дарина и Вукана, свака на своју страну дува. Назва божју помоћ како је ред. Оне ћуте. Место ја да си ћутим и да обртам главу, оне се умудриле како да су прдле пред кума, обе.

Не знам колко би ја издржала тој мучно ћутање, него једна младица искочи отуд на врата и прозва тужиљу Вукану против тужену Дарину.

Сети се што су ме окали у суд.

-А ја? – пита.

-Ви сте?

-Еве! – суну јо позив што ми пратили.

-Ви сте сведок. Сачекајте. Позваћемо Вас.

Немаше неко време, па ме прозваше. Улего.

Уз астал, там у собуну, седи једна младица, онај што прозива на врата, и чука на машину. До њу седи једна малко постареја од моју најмладу ћерку, сас цвикери на вр` нос. Овеј две, јетрве ли су, душмани ли су, седе једна лево а друга десно, свака башка у клуп. Дарина седи сама, а до онуј Вукану седи јед`н у господске дреје сас црну ташну пред њег.

Огласи се судикана. Како она поче прича, такој одма по њу онај поче чука у онуј машину.

-Суду, у својству сведока, приступи Павуна Јовановић, рођена т`г и т`г, туј и туј, од оца тога и тога, удата, неосуђивана… Павуна, да ли су тачни ови подаци?

-Тачни су, судијо – процеди проза зуби.

-Павуна, реците нам што сте се тако уплашили?

-Нес`м до с`г била на суд. Да простите, први пут ми је…

Присмејаше се сви.

-Мир у судници – смирује ји судика.

-Павуна, молим Вас, реците нам да ли сте са странкама у сродству или свађи.

-Сас које странке?

-Са тужиљом Вуканом и туженом Дарином.

-Несу оне странке за мен. Познавамо се. Добро се познавамо. Из исто смо село. Село ни малечко, сви се познавамо.

-Странке су за суд. Поновићу питање: да ли сте са неком од странака у сродству или у свађи?

-Несмо род. Неко старо кумство, кој ће га знаје… Ни на славу се не зовемо. Оно, мало село, па свак свакоме нешто дојде. А у свађу ја нес`м сас никога. Немамо ништа неподељено.

Судија издиктира на онуј какво да накуца на машинуну.

-Реците нам својим речима, Павуна, шта се десило тог… Десетог јуна?

-Не знам ја, судијо, какво се у свет дешавало, ел помеђу њи. Знам какво сам ја работила т`ј д`н.

-Шта сте радили?

-Ишла сам у компириште да збирам бубе, компирове златице.

-Са њима?

-Јок, море! Сама сам си ишла. Шће ми оне?

-Добро. То није важно за суд.

-Питали сте. Ја ви причам истин, како је било.

-Да ли сте и где видели овде присутне Дарину и Вукану?

-Ћу дојдем и дотле… Вртала сам се из компириште намерна да идем у задругу да си купим неке потрепштине за у кућу. Али, кад куде раскрсје, чујем неку галаму и цикање. Не ото куде сам намерила него, замлата, појдо по долњи пут да видим који тој крешти како сојка на југовину. Да сам боље ногу покршила!

-Зашто? – пита ме судика.

-Затој што сведока на славу и у сватови не окају. Зашто да се замерам?

-Нећете се замерати ако говорите истину?

-Који истин казује мора се некоме замери!

-Није тако.

-Коју истину?

-Једна је истина.

-Ама, судија си, ћерко, а не знаш да сваки овде има своју истину! Ја истину не мог да ви најдем коју сваки од вас иска, па и суд. Мог ви рекнем само какво је било, оћу речем, какво сам ја видела.

-Е, то нам реците! – искоколи судика у мен.

-Слего од горњи пут па доле, кам Јовину капију, чујем галама у авлију.

-Ко је Јова? – пита судика.

-Јова је муж од овуј овде, такозвану странку Дарину.

-Наставите…

-Јова, даклем, не беше дома. На сред авлију, доле пред плевњу, уваљане у сламу, грвељају се Дарина и Вукана. Видим ће се поубивају помеђу себ.

-Реците нам која је коју тукла?

-Тукле су се обе, која је коју куде доватила, судијо!

-Нека сведок каже која је била одозго? – јави се он`ј сас ташну.

-Мир, молим! Колега, имаћете прилике да поставите питања сведоку. Дакле, која је, како каже колега, била одозго?

-Дарину сам затекла врз овуј, Вукану, и одма сам притрчала да ји развадим да си очи не поваде. Једва сам ји одвојила. Грабну Дарину и држим ју за мишке…

-Молим да то уђе у записник – па се јави он`ј.

-И, шта је онда било? – пита судија.

-Ондак се Вукана диже, довати јед`н камен одзам па сас њега поче да ни удара поглав. Ајд` што удара њу, него удари и мен, еве овде белег имам – показа над веђу куде ме ударила.

-Л`жеее! Две ми очи! – поче премира Вукана.

-Ааа! Л`же? А овој? – изрипи Дарина из он`ј клуп па пред судију разбради шамију и показује јо белези по чело и на образ.

-Мир! Вратите се на своје место! – приока судија.

Дарина се забради па отиде да седне.

-Имате ли ви доказе за то што тврдите? – па се огласи он`ј сас ташну.

-Какви ти већи докази од овеј ране треба, ране те изеле? – приока по њега Дарина.

-Еве, овакви! – он`ј извади неку артију из ташну, однесе ју до он`ј астал и суну судије у руке.

-Шта је ово?

-Лекарско уверење да је Дарина Живковић дана десетог јуна ове године физички напала моју странку и нанела јој телесне повреде, овде описане.

-Имате ли Ви лекарско уверење? – пита судија Дарину.

-Шће ми лекарско уверење? Ја сам убијена сас камен! Седела сам дома и лечила ране да ме никој не види, да ми се село не сеири. А она отрчала код лекара. Ем ми улегла у плац, ем ме убила, ем ме тужила! Па, куде тој има, судијо?

-Питала сам Вас имате ли лекарско уверење? Имате ли доказе да Вас је она повредила?

-Шће ми други доказ? Ене, жена видела!

-Видела сам! – окуражи се ја.

-Л`жууу обе! – прицвиле Вукана.

-А можда сте се вас две после међусобно потукле? Или Вас бије муж? – он`ј се ицери како варена овнујска глава.

-О, болес те убила! Како те неје срам, учен човек да причаш глупости, Пу! – Дарина притрча до њег па му пљуну у очи.

Судија ју одма казни сас `иљаду динара, због непоштовање суда и ремећење реда у судници.

-Мир! Сви на своја места и молим вас да поштујете суд! Павуна, нисмо завршили. Шта је после било?

-Шта је било? Ако обећате да ће буде мир и да ће казните и онуј и онога налицканога што упадају, да причам.

-Причајте.

-Даклем, кад ни разби главе сас каменан, диже се и утече си у њојну авлију.

-Л`же! – па ће Вукана.

Судија одрапи и њој казну.

-Наставите.

-Уведо Дарину у кућу и оми ју по очи, па најдо неку чисту крпу да притиснемо да се крв заустај. Она ми т`г исприча какво је било и зашто ду се потукле.

-То нас не занима!

-Не залима вас зашто су се потукле, а судите ји што се потукле?

-Судимо што је тужена нанела тужиљи телесне повреде.

-Ја тој не сведочим! Нес`м видела да јо је нанела телесне повреде.

-Рекли сте да сте их затекли да се туку.

-Рекла сам, али нес`м рекла да је у туј прилику Дарина нанела повреде на онуј што ју тужи. Била је читава. Ништа јо не фалило. Рипнула је како срндаћ из шуман и почела обе да ни удара сас камен. На њу не имала никаква рана.

-Овде пише да је имала више огреботина и огуљотина по телу.

-Па, могла је после, док се прекачувала преко плот да се ом`кне и да се огребе и огули! Могла је и да падне. Ел ју муж бије? Ја тој не могу да знам нити од тој могу ни оћу да сведочим. Нема доказ да ју је б`ш Дарина убила т`ј д`н. Сигурно не пише у тој уверење да ју је Дарина убила, лекар неје видовит ни глуп да напише који ју је бил, него тој што је сас очи видел, ако је видел – какве је ране на себе имала кад се код њега јавила. Ја сам ју видела читаву и праву. Тој сведочим. И јутре д`н сам ју на њиву видела у Поповицу. Вазд`н је копала, ништа јо не било. Имам и сведоци. Оћете имена?

-Нећемо – вели судија.

Написа онај там у артије како рекомо и вели да се суђење обуставља затој што нема докази. Свака странка да плати своји трошкови и плус онеј казне за суд.

Искочи си.

Искате правду, те ви правда!

Истине можда повише има, али правда је једна!

Од т`г Вукана не вреви сас мен. Брига ме. Ја си одим по мој пут и не секирам се који коме за какво оће подвали.

Не ме стра` да неки оће мен да нашкоди, ел никога не дирам.

Ни од суд ме више не стра. Он је туј да се у њег сритају истина и правда.

 

 

 

 

Advertisements