Sve nijanse današnje sive

Odbijam da ovu tihu glavobolju koja tišti od kako sam se vratila, povežem sa simbolikom današnjeg dana.

562599_144829099027922_2111785466_n

Dan je bio običan, gotovo tih, bezličan i sasvim, sasvim uobičajen za ovo doba godine, kako bi to lepo rekli meteorolozi u nastojanju da objasne kako se nije desilo ništa vredno pažnje. Bar kada je o atmosferskim padavinama i pritiscima reč, o vlažnosti vazduha  i brzini vetra od „nekoliko metara u sekundi“.

Dan je bio  i zimski mamurno siv, od najsvetlije do najtamnije nijanse sivog, zimski prohladan, negde oko sredine temperaturnog nivoa za ovo doba godine i bez ijednog, ali baš  bez jednog jedinog tračka sunca.

Nisam se prešla kao prošli put kada sam sticajem okolnosti takođe sama išla u obilazak svojih Na Onoj Drugoj Adresi, pa da krenem kolima. Kada me je od silne gužve na ogromnom novogrobljanskom parkingu zakrčenom već u pola sedam izjutra, uhvatila panika od straha da neću uspeti da se izvučem u povratku, miliconar koji mi je tren ranije  jedva našao mesto za parkiranje, zabezeknuto me je  upitao šireći ruke: „Pa gde ćete sad?“

A ja sam samo htela da izađem iz tog haosa automobila poređanih bez ikakvog reda, koji su jedni drugima preprečavali i sužavali put, ono malo od puta koje im je ostavljeno za kretanje. Pa sam se nekim okolnim puteljcima privukla ulazu u groblje napravljenom presecanjem žice i upletenih jelki.

Neki ljudi ćutke, smrknuta lica, sređuju oko grobova svojih najmilijih. Neki im već postavljaju trpezu od pogače, mesa i kolača, pošto su prethodno prekrstili grob crnim vinom i zapalili sveće. Neki već žvaću. zamišljajući, valjda, da dele zalogaje sa Njima, Gore. Neki se smeju dok u mobilni telefon dovikuju da pola sata lutaju i ne mogu da se snađu…

Kada svi oni odu, a često i samo što su došli, neki drugi, čiji grobovi nisu ovde i baš ih briga što svojom galamom i otimanjem o parče mesa i kolače skrnave tužnu svečanost naših mrtvih, ti neki drugi će doći sa sve svojim ogromnim korpama i torbama, da pokupe hranu. Za sebe i svoje, za narednih nekoliko dana. I za stoku koju čuvaju, kada se sve odneto odavde ukvari. Modernizovali se i oni, pa grobljem povremeno odjekuju točkići ogromnih „vučelica“ koje jedva provlače između spomenika.

Na grobovima ostaju samo poluprazni plastični ili kartonski tanjiri, sa ostacima onoga što se sakupljačima nije dopalo. Ili su se preračunali šta im je isplativije da nose pa jeftina hrana ostaje pobacana unaokolo.

Na svežim humkama je uvek najlepše i najviše cveća.Izgleda da ih ovih dana lopovi nisu pohodili.

Oni starijeg datuma, sa nadgrobnim pločama ili bez, sa spomenicima ili bez, sređeni ili napušteni, ulegnuti, oštećeni, popravljani, ostavljeni takvi kakvima ih je vreme učinilo… razlikuje se po tome ima li ko da ih obilazi.

Uvek ostavim cvet i bombonu pored helikopterskog propelera  koji se nalazi umesto spomenika na grobu bake sahranjene pored moje majke. Njoj retko ko dođe da zapali sveću. Pored nje su i kosti sina, poginulog u helikopteru čiji propelet glumi njihov zajednički spomenik.

Advertisements

14 мишљења на „Sve nijanse današnje sive

  1. Tekst je jako dobar, samo popravite ovo „od najsvetlije do najtamnije nijase sivog “ u “ od najsvetlije do najtamnije nijaNse sivog „, verujem da je slovna greška nastala u brzini kucanja. 🙂 Nije mi običaj da ispravljam, često i ne uočim greške ali ovde mi je „upalo“ u oči jer me asociralo na onaj svima dobro poznat bestseler 50 nijansi….
    Dan kada se sećamo svojih mrtvih je svima nama značajan. Na stranu i velelepni spomenici čudnog oblika, kao i ljudi koji dođu nakon svega da pokupe ostatke hrane, treba biti čovek i ostaviti bombonicu tamo gde niko ne dolazi kao što ste Vi to uradili. Svakako da nije vera u tome da čovek iznese brdo hrane na grob, znamo svi da su to ostaci paganstva u pravoslavlju ali to je jednostavno tako, mentalni sklop vekovima građen ne može se olako prevazići ni gumicom preko noći obrisati. Bitno je da se smirujemo, poštujemo svoje mrtve ( kao i žive ) i postajemo bolji…

  2. Ako će mi neko uzeti za zlo, slobodno.. ali ja pred zadušnice uglavnom odlazim na groblje petkom popodne, radije nego subotom. Ne volim tu gužvu i haos. Draže mi je da odem kad još nema nikog i u miru upalim sveće i „porazgovaram“ sa majkom i ocem.

    1. I ovde mnogi to čine. A ako je za utehu, u selima oko Niša to je i inače pravilo, ostalo od Turaka: branili su narodu da postuje datume važne za našu veru, a onda se taj narod dosetio pa Zadušnice prebacio u petak.

  3. Običaji najčešće nastaju silom prilika a nestaju kada se skupi dovoljno hrabrosti da se kaže „dosta je bilo“.
    Nekada je postojalo „pravo prve bračne noći“. Verujem da nije nestalo odjednom. Očekujem da će i običaj „hranjenja“ pokojnika vremenom nestati.
    Sami popovi priznaju da je to paganski a ne hrišćanski običaj.
    Obilazak grobova će tada imati više dostojanstva.
    https://diplomiraniduduk.wordpress.com/2014/11/25/don-kica-od-la-marave/

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s