Odbijam da ovu tihu glavobolju koja tišti od kako sam se vratila, povežem sa simbolikom današnjeg dana.

562599_144829099027922_2111785466_n

Dan je bio običan, gotovo tih, bezličan i sasvim, sasvim uobičajen za ovo doba godine, kako bi to lepo rekli meteorolozi u nastojanju da objasne kako se nije desilo ništa vredno pažnje. Bar kada je o atmosferskim padavinama i pritiscima reč, o vlažnosti vazduha  i brzini vetra od „nekoliko metara u sekundi“.

Dan je bio  i zimski mamurno siv, od najsvetlije do najtamnije nijanse sivog, zimski prohladan, negde oko sredine temperaturnog nivoa za ovo doba godine i bez ijednog, ali baš  bez jednog jedinog tračka sunca.

Nisam se prešla kao prošli put kada sam sticajem okolnosti takođe sama išla u obilazak svojih Na Onoj Drugoj Adresi, pa da krenem kolima. Kada me je od silne gužve na ogromnom novogrobljanskom parkingu zakrčenom već u pola sedam izjutra, uhvatila panika od straha da neću uspeti da se izvučem u povratku, miliconar koji mi je tren ranije  jedva našao mesto za parkiranje, zabezeknuto me je  upitao šireći ruke: „Pa gde ćete sad?“

A ja sam samo htela da izađem iz tog haosa automobila poređanih bez ikakvog reda, koji su jedni drugima preprečavali i sužavali put, ono malo od puta koje im je ostavljeno za kretanje. Pa sam se nekim okolnim puteljcima privukla ulazu u groblje napravljenom presecanjem žice i upletenih jelki.

Neki ljudi ćutke, smrknuta lica, sređuju oko grobova svojih najmilijih. Neki im već postavljaju trpezu od pogače, mesa i kolača, pošto su prethodno prekrstili grob crnim vinom i zapalili sveće. Neki već žvaću. zamišljajući, valjda, da dele zalogaje sa Njima, Gore. Neki se smeju dok u mobilni telefon dovikuju da pola sata lutaju i ne mogu da se snađu…

Kada svi oni odu, a često i samo što su došli, neki drugi, čiji grobovi nisu ovde i baš ih briga što svojom galamom i otimanjem o parče mesa i kolače skrnave tužnu svečanost naših mrtvih, ti neki drugi će doći sa sve svojim ogromnim korpama i torbama, da pokupe hranu. Za sebe i svoje, za narednih nekoliko dana. I za stoku koju čuvaju, kada se sve odneto odavde ukvari. Modernizovali se i oni, pa grobljem povremeno odjekuju točkići ogromnih „vučelica“ koje jedva provlače između spomenika.

Na grobovima ostaju samo poluprazni plastični ili kartonski tanjiri, sa ostacima onoga što se sakupljačima nije dopalo. Ili su se preračunali šta im je isplativije da nose pa jeftina hrana ostaje pobacana unaokolo.

Na svežim humkama je uvek najlepše i najviše cveća.Izgleda da ih ovih dana lopovi nisu pohodili.

Oni starijeg datuma, sa nadgrobnim pločama ili bez, sa spomenicima ili bez, sređeni ili napušteni, ulegnuti, oštećeni, popravljani, ostavljeni takvi kakvima ih je vreme učinilo… razlikuje se po tome ima li ko da ih obilazi.

Uvek ostavim cvet i bombonu pored helikopterskog propelera  koji se nalazi umesto spomenika na grobu bake sahranjene pored moje majke. Njoj retko ko dođe da zapali sveću. Pored nje su i kosti sina, poginulog u helikopteru čiji propelet glumi njihov zajednički spomenik.

Advertisements