Znam, znaaaaam da je tebi voda već ušla u uši i da ćeš uraditi šta si naumio šta god da ti ja kažem, ali eto, nekako smatram dužnošću da ti kao stariji kolega ukažem i na sve one zamke koje bavljenje umetnošću sobom nosi. Pa ti, ako hoćeš, razmisli… stavi na vagu sve prednosti i sve mane poziva umetnika i odluči hoćeš li prihvatiti taj posao koji smatraš kancelarijskim ili ćeš ostati umetnik u usponu.

10001297_10202562271317713_8443601208916667145_n

Težak ti je lebac umetnički, teeeeežak. Ali dok ga ne okusiš i sve dok ga ne jedeš neko vreme dok ne postaneš i svestan sve te gorčine, onda kad prestaneš da se nadaš kako te čekaju i slava i aplauzi i, pare bre, ipak se od njih najviše živi, floskule su da se i od same umetnosti i stvaralašta može živeti, kad ti zakrče creva i kad treba plaćati račune, mislićeš kako misliš.

Evo, na primer, ja. Ja sam, čuo si valjda već, bio jako velika nada. Umetnik s pedigreom dve generacije umetnika, talentovan, obrazovan, pred kojim je budućnost… tralalala… i sve to, dok su trajali aplauzi, dok sam bio mlad, perspektivan, pa poželjan neženja, zet o kojem svaka tašta mašta, kako su glasili naslovi mojih intervjua po novinama… A ja, uljuljkan na lovorikama, gradsko dete umetnika nepripremljeno na ružnu stranu koju svačiji život nosi, ostadoh… zaustavih se na tim, perspektivama.

Lovorike traju pa uvenu, aplauzi utihnu, nove udavače se dive umetnicima u trendu i… mene počeše da zaboravljaju. Prvi put kad mi je izmakla tezga na kojoj sam bio nezaobilazan, kao da me je udario grom, sa svim munjama i olujama koje sam preživljavao  dugo posle toga. Posle navikneš. Na manje aplauza, manje sjaja u očima  sve malobrojnije publike koja dolazi najviše zarad tebe, sve manje tvog imena i tvojih fotografija u novinama…

Stan mi je izmakao jer nikada nisam imao dovoljno bodova na rang-listama, ja samac sa sobom u roditeljskom stanu u koji se odmah posle rođenja drugog deteta uselila i sestra sa porodicom. Nemam gde da vežbam, ma, da odmorim na miru, istinski, ni to nemam gde.

Šta sam ja sve morao da trpim i da radim dok se nisam kod ove skrasio, o tome neću ni da ti pričam. Kod nje sam bar miran. Ne plaćam račune, pa šta, ona bi ih ionako plaćala, a i šta je ja koštam pored njenog deteta koje troši ko da su mu roditelji iz roda Rokfelera. Ona je dobila muža umetnika kao statusni simbol veoma značajan u društvu, posle odlaska onog njenog biznismena sa 20 godina mlađom. I to, zamisli, taman kad mu je krenulo i kad je i ona mogla da se malo opusti, večito u grču zbog besparice i njegovih poslovnih promašaja.

Pa tako, ja sam joj došao kao melem na ranu. I ne pita, pravo da ti kažem, šta košta-m. Dobro, donesem ja doručak njenom sinu, pa ionako već kupujem i sebi. Slušam njene beskrajne monologe o tome kako je teško živela, ponekad, iskreno, prebaci mi ponekad i što ja vrlo malo doprinosim kućnom budžetu, ali, brate, sve ja to progutam i, šta da ti kažem, stoički izdržim. Pa mi posle mirna glava nedeljama.

Ali zato, kad mi nabace neku tezgicu, pa kad stigne honorar, ja ne pitam šta košta. Prijavim neki seminar, dobrotvorni nastup,  šta već, kako se namesti, obezbedim najskuplji hotel… u Dubrovniku, ili slovenačke terme, ili Palić, Kopaonik, Zlatibor, pokupim usput ljubavnicu, da vidiš samo kakvo je to pile, 22 je mlađa ali me oboooožava,  pa uživancija. Dobro, ako nema za deset, bude mi dovoljno i sedam dana, ali… mora bre da imaš neki ventil od ove tragične svakodnevice umetnika. Inače bih se raspuko.

ilustracija je s Fejsbuka

Advertisements