Zašto moramo uvek da budemo originalni? Zašto uopšte moramo da budemo originalni?! Tolika lepa dela su nastala zahvaljujući ugledanju autora na tuđe pisanje, slikanje, igranje, pevanje, komponovanje, a ipak nisu ni plagijat ni krađa ni pozajmljivanje tuđeg. Znate ono, ako naslikate kopiju tuđe slike i potpišete je svojim imenom, vi niste plagijator, ali ako je potpišete imenom autora… e, tu ćete već imati ozbiljne probleme sa zakonom, tim pre ako je u pitanju slavno delo.

   Početnička kopija i original pored njega – liiiiči

A šta ste ako je nečije delo  samo razdrmalo vašu maštu, probudilo vas iz učmalosti, potaklo vas da aktivirate svoje skrivene i možda nikad do tada otkrivene talente ili, pak, da ono što ste oduvek znali da radite za svoju dušu, odlučite da iznesete na svetlost dana?

Genije tipa Nikole Tesle, kažu, rađa se jednom u hiljadu godina. Ne možemo ni da pretpostavimo kada će i da li će ikada na ovim prostorima iznići sportista veličine jednog Novaka Đokovića, ali takve ličnosti nisu tema ovog pisanja.

Postoje ljudi koji pozelene od muke zbog tuđeg rezultata, uspeha, stvaralaštva. Pa zavide i sve čine da omalovaže, obezvrede, negiraju i te rezultate i taj uspeh i to stvaralašto. I naravno, takvi nikada neće nikud ni stići. Ostaće da se bore kolko da jedva isplivaju iz kaljuge u kojoj se dave sopstvenom voljom, a koja ih sve više guta upravo stoga što svoju energiju i te napore da ospore tuđi rezultat, ne troše makar koliko toliko  kreativno. Da pokažu da i sami umeju, znaju, mogu.

I postoje ljudi koji, pročitah pre neki dan tu formulaciju, „belo zavide“. Njima tuđi rezultati i uspesi nekako daju krila ili im pomognu da ih razmahnu. Da i oni sami ispred sebe stave izazov stvaralaštva, da se okušaju u tom nečemu, na šta ih stimuliše i navodi tuđi uspeh. Njima nije teško ni da  čitaju, gledaju, slušaju i osluškuju, opipavaju… da uvek iznova uče i da iznova pitaju, da saznaju, otkrivaju.

I oni su, ne ni genijalci ni oni zlobom i zavidljivošću napunjeni, tema ovog teksta.

Ne možemo svi da budemo ni Tolstoj, ni Dostojevski, ni Gogolj,  ni Andrić… ni Mocart, ni Bah, ni Mone, ni Van Gog, ni Mikelanđelo, ni Uroš Predić, ni Milena Barili… ni Mira Trailović, ni Danilo Stojković, ni Zoran Radmilović, ni Milka Stojanović, Radmila Bakočević, Zdravko Čolić ili Lepa Lukić… Ali to nikako  znači da bi trebalo da prestanemo da slikamo,  pišemo, komponujemo, glumimo, pevamo i bavimo se nekim drugim vidom umetnosti samo zato što neko drugi to radi bolje od nas.

14657661_10210384813647154_1669629561_n

Isto kao što, sve i da nemamo ni jedan jedini talenat,   ne bismo smeli prestati da se stalno trudimo da budemo bolji. Da  češće čitamo kvalitetnije knjige, da odlazimo na  izložbe, koncerte, predstave i predavanja koja nam omogućuju širenje vidika, nova saznanja na teme koje nas interesuju, dobijanje odgovora do kojih još nismo došli.

Dnevna doza optimizma ili – kako da upotpunim i obogatim sospstveni život i da budem bolji i sebi i drugima:

Šta ja još mogu dobro da uradim danas? (Umesto stavljanja sebi samom olovnih tegova na noge: meni ništa ne ide, ja ne umem, smejaće mi se, drugima sve ide lako…)

-Ako je mogao on, možda da probam… možda mogu i ja. (Umesto, lako je njemu… ima tatu, ujku, stranku… i svi oni rade za njega)

-Pitaću ga iz kojih je knjiga, u kojim školama, na kojim kursevima i seminarima sve ono naučio. (Umesto, ma, pokupio neke fore negde usput pa sad maže oči gorima od sebe za neku sitnu lovu).

Kako bi bilo da se malo pokrenem, razmrdam ne samo noge nego i moždane vijuge, jer  kažu da se najbolje ideje rađaju kada si u pokretu? (Umesto, umoran sam od života, od ljudi, od neuspeha, od prepreka… zato i malakšem od ranog jutra pa ležim i ne isplati mi se ni da ustajem).

-Kako ja mogu da nekome učinim… trenutak, dan, život, lepšim? (Umesto, ma, samo se hvale kako su dobri ljudi… znam ja za ta njihova dobročinstva)

I tako dalje.

Možete da dopišete svoj predlog, ideju, dilemu… nekome će svakako biti od koristi.

 

 

 

Advertisements