Život je put od tačke A do tačke B između kojih rasteš, hodaš, padaš, ustaješ… pevaš, plačeš, učiš, zaboravljaš, grešiš, praštaš, uzimaš, daješ… pitaš, odgovaraš, znaš, ne znaš, umeš, ne umeš, možeš, ne možeš, hoćeš, nećeš… Pođeš pa staneš. Ukopaš se u mestu i ne znaš kuda i kako ćeš. I sa kim. Saginješ glavu ili prkosiš, uinat svemu. Uinat svima.

1921952_10152364595846579_1731586234_n

Ponekad krčiš puteve oguljenih dlanova i izgrebanih ruku, a nekad ti se otvaraju sami. Uzletiš pod oblake pa onda vidiš da si došao – nigde. I da te nema tamo gde je trebalo da budeš. I da te svuda ima. I da te mnogo boli. I da te ne boli ništa. I da ti je lako i onda kad ti se noge vuku kao lancima vezane. I da ti je teško, a misliš da možeš i da poletiš.

Onda stojiš u mestu a već si stigao tamo gde želiš. Dalje od svih planova i želja i više od svih mogućnosti da (se) dobaciš dotle.

Do meseca i do zvezda. Do vrha planina i do dna bezdana. Do ruku, raširenih da te prime u zagrljaj onda kada  veruješ da niko ne misli na tebe. Do školjke na dnu mora koji ti šapuće najlepšu pesmu i do najdalje tačke do koje stigne ptica na nebu. Do šapata i grmljavine. Do suze i do osmeha. Do istine  i laži. Do reči koje ne kazuju ništa i do ćutanja koje govori sve. Do nekih ljudi koji te razumeju i bez reči. I do onih koji tu reč, izgovorenu, izvrnu naopačke.

Do onih koji te vole i onih koji ti žele zlo. Do onih koje voliš. Do onih koje ne želiš da sretneš.

Ponekad tražiš istinu, nekad ti odgovara da te lažu. Ponekad opraštaš, zaboravljaš, a nekada ni to ne želiš. Ne možeš. Nećeš.

10376911_738576399539870_791686209768948384_n

Život je put od tačke A do tačke B između kojih učiš, pa naučiš, pa onda zaboravljaš. Sve ono nekad veliko više nije veliko, niti je ono malo zaista malo. Nešto od onoga što si hteo zapravo i ne želiš. Niti voliš sve što si voleo, niti ti treba sve što si mislio da moraš imati.

 

ilustracije su s Fejsbuka

Advertisements