Odakle god da počnem neću znati šta da ti kažem. Jer, objašnjenja nemam i dalje i ma koliko se trudila da dođem do nekog iole prihvatljivog zaključka, koji bi me bar malo smirio dajući mi odgovore bar na neka pitanja, sve mi je sve manje jasno.

4c8bf6ce99798f6fdc5652098e81ae15

Otišao, otišao, ajde de, šta sad da radim. Nije hteo više, ok, njegov izbor. Ali, zašto mi ne kaže razlog, da znam šta se to desilo, dešavalo… šta ga je nateralo da odjednom okrene ćurak naopako i da više ne može kao dosad. A mogao je, dvanaest godina je mogao i ništa mu nije falilo, i sve je funkcionisalo i sve je moglo i sve smo mogli. Dobro, imali smo i mi nesuglasice i trzavice, a  ko ih pa nema u braku, ali se izduvamo oboje ili makar jedan i uvek neko popusti. Pa nastavimo kao da se ništa nije desilo, šta ćeš, život ide, deca rastu, problemi se gomilaju, godine teku i ne pitajući možete li, umete li, hoćete li.

Kako bre, to, može tako, dvanaest godina je sve bilo u redu i dvanaest godina ti ništa nije smetalo i sve tii je bilo prihvatljivo ili ti se bar ništa nije gadilo, a sad odjednom ne valja ništa i ne možeš i nećeš… ništa. Hoćeš sebe natrag. Kao da sam ti ga ja uzela pa sad ja i treba da ti ga vratim. A dvanaest godina nisi ni znao gde ti je, kome si ga dao, kako si ga pogubio i… nisi ni znao da si ga izgubio.

Naš brak je od prvog dana do poslednjeg… za mene je poslednji dan ne datum našeg razvoda, već onaj dan kada mi je rekao da želi da se razvede‚ naš brak je bio skoro pa isti. Bez talasanja, bez kriza, toliko je tekao nekim ustaljenim ritmom da mi bre, nikad mi bre nije palo na pamet da nama ovo može da se desi.

Dobro, nije on čovek od velikih reči i prevelike strasti, nikada taj nije umeo da kaže ni „volim te“, kamo li da mi šapuće one reči od kojih te podilazi jeza i topiš se od slasti i miline i… nisam bre ja od njega to ni očekivala. Podrazumevalo se da me voli čim me je zaprosio. Što bi se inače petljao baš sa mnom. Kupio mi je cveće nekoliko puta – za rođendan, dok smo se zabavljali, za veridbu… ili je tad kupila njegova mama, ne mogu da se setim, za rođenje oba deteta kad smo izlazili iz bolnice i jednom za 8. mart. Ali, nikada nije propuštao ni jedan značajan datum, godišnjice, nove godine, rođendane. Uvek bi mi dao pare da sebi kupim nešto, znao je da ja imam specifičan ukus i da ne može on baš da mi potrefi šta bih ja izabrala.

Pa da, da me nije voleo ne bi se ni sećao datuma.

Vozio me je kad bih ga zamoila, sačekivao od frizera kad pada kiša, desilo bi se da me sačeka i s posla, kad su nam se poklapale smene. Bio je pažljiv muž i otac, deca su mi bila ispred svih i ispred svega.

I onda da mi ovo uradi!

Ajd, to što traži sebe, i nekako, ali bre, zašto  to mora da znači da ga mi izgubimo?

Kaže da druga nije razlog. Niti sumnja u mene.

Ali zašto mi bar ne kaže šta je u pitanju, verujem da bi mi bilo lakše?!

Ovako… ništa se nije desilo, a on ode.

***

Šta tu ima da se priča? Doši smo do kraja i više nema  svrhe natezati prenapregnuti konopac posle čijeg pucanja bi svi samo posedali na dupe.

Ja ću uvek brinuti o njima i deca će mi i dalje biti na prvom mestu. Tu sam kad god im nešto zatreba i od svoje dece se nikada neću razvesti, kako to rade mnogi.

Kako sad da joj objašnjavam… to što smo mi imali… trice i kučine… ništa bre mi nismo imali. Sem dece, ali deca se izuzimaju i njih neću da mešam. Oni su konstanta nezavisna od našeg odnosa i oko njih će se i dalje vrteti i moja životna osa a i njena, jasno.

Sad ja treba da joj objašnjavam neke stvari, koje traju, koje teku svih ovih dvanaest godina jer ih, ona kao, nije svesna?

Nisam je voleo. I nikad joj nisam rekao da je volim. Nisam je lagao, ja ne umem da pravim iluzije i iluzorno je sad da od mene očekuje dramu. Ništa se nije desilo… i u stvari eto i odgovora na sva njena pitanja.

Ništa se nije desilo.

Oženio sam se njom, slučajnost ili ne, sad više i nije važno, ali ona se pojavila u onom trenutku kada je po mišljenju svih oko mene pa i mene sama, bilo vreme… da se ženim. Kada je dovoljno vremena proteklo u čekanju i traženju one srodne duše, koju prate sva ta… neka ta osećanja pred kojima i najtvrdokorniji  pokleklu i postanu meki, pa ne znaju je li ih strefilo u pleksus, u mozak ili u dušu, srce i ostale organe.

Ja nisam imao sreću da sretnem ženu svog života.

Pa kad sam sreo nju, a vreme mi je već bilo, pomislio sam, zašto da ne. Lepuškasta, nije namćor, čak se vidi da je dobra duša, pametna, moji joj našli manu što nije obrazovana kao ja, al nisu dizali mnogo frke, tek…  brak je za mene bio normalan sled događaja u životu zrelog muškarca kojem je na redu stvaranje porodice i dece.

I dao sam im se, svim srcem. I onim praznim delom rezervisanim za ljubav, koja me nije snašla. Ispunjavao sve obaveze porodičnog čoveka kojem je ta porodica cilj, uporište, utočište…

Okretao sam se za drugim ženama, nije da nisam… ali ko pa nije. Volim da  vidim lepotu, šta je u tome loše. Na izazove, koketiranja i otvorena zavođenja odgovarao sam samo zagonetnim osmehom…

… dok je u meni tinjala ona praznina, neispunjenost ostvarene, doživljene i iživljene ljubavi koje me je mladost, nekako, lišila.

Tako sam shvatio da ne mogu više… ovako. Da me ta praznina u onom delu mene koji je ostao neispunjen guši, do granice ekslodiranja .

Bio sam dobar muž. Ostaću dobar otac. Svima njima na usluzi, kad zatreba. I više od toga.

Ali ne vidim razloga da više ostajem u tom braku koji je od samog početka bio samo susret dvoje čije se duše nikada nisu dotakle.

I kako sada ja njoj da objasnim, kako da joj odgovorim na pitanje šta se desilo. Pa ja i odlazim zato što se ništa nije desilo

 

ilustracija je odavde

Advertisements