Е, ЧИЧА-СОТИРЕ… – прича Виолете Јовић

Виолета Јовић,  она моја „Работа женску душу одмара“.

13434748_1014810565262784_804570176076485811_n

Прича је из збирке „Чугаљ“

Е, ЧИЧА-СОТИРЕ…

Докле чича-Сотир беше жив, немаше никој ни у авлију, кам ли у кућу да му улегне. После ју затарабише, па и да оћеш, нема улажење.

Чича-Сотир и мој свекар Ставра рођена браћа. Поделбина смо. Кућа до кућу, њива до њиву, душа до душу…

Имају још два брата – Светислова и Стојана и две сестре – Станију и Стојанку. Оне одавна одате. Несмо знали ни да ли су живе. Не зна никој када су последњи пут доодиле. Море бит кад је баба-Стевка умрела. Снашка сам била, не мог ни да се сетим која је која… Једна од њи је само жива. Не знам која.

Дванајес годин, откако стрина-Станимирка умре, помагали смо чича-Сотиру када је какво требало. Не ни он, човек, ништа тражил. Боже сачувај! Али, како ми леба да једемо а њему нема који да омеси, вариво да ми свари?

Децу немаше.

Докле стрина беше, живели су си како су умели. Несу се валили ни жалили.

А живели смо си убаво. Моја свекрва, Калина и стрина-Станимирка, несу како јетрве, него како сестре живувале. И ја при њи. Све што знам од женске после, а што несъм код матер стигла да научим, уз њи сам научила и работила. Лошу реч несъм ни од једну, ни од другу чула.

Сас свекрву си живујем како сас матер. Како да ме родила, такој на мен гледа. И ја на њу, поштујем. Море и волим си ју. Има свекрве и снаје, па не мож се гледају, како бодљиви говечићи. Некада до једну, некада до другу,  прлега да је до обе, кад се не мож разуму. Него, има такој, понеко навиглавина, ел младо ел старо, па си тера на његову си страну, не мож се опрај да иде по прав пут. Оно си знаје његово и тера си такој. Да ли је тој како треба ел не, не га брига.

Млого сам се плашила кад се одава за мојега Јеврема, како ће ме приме у кућу. Гледала сам свашта по село. Има девојке које се одаду, а боље да си вржу конопац окол гушу и одма се обесе, него да ји стеза нечији баксузлък док не цркне баксуз, ел док ји не удави. Прими у кућу девојче, чисто, убаво, младо, па место да од њег напрај ћерку, оно напрај душманина!

Мене је моја свекрва дочекала на капију сас сито, поткукала и увела у кућу и барабар сас њу сам све работила, разговарале смо се и договарале све по ред и обичај. Ћерку има, одала ју, дочека ју на славу и на литије, зарадује јо се, измилује њу и децу, па си ју дом испрати. Ја сас зълву како сас сестру. Онак како она сас мен.

А са стрина-Станимирку, како и сас моју свекрву. Оне се слажу убаво, па стрина мен како своју ћерку гледа.

Него, не поживе ју Бог, лака јо земља. Сас свекрву смо до годину носиле црнетине за стрину.

Стрина отиде, а мати поболе сас ноге, па не кадра да работи како пре. Ја си преузе и нашу и чичину кућу. Повидим си послу по кућу па отидем код њег, замесим му лебац, наредим гибаницу понекад, сварим вариво, оперем какво има и по кућу поприберем. Море, и кречила сам!

Ако сам. Па би. Чича ми никад лошу реч неје рекал. Како ћерку коју неје имал гледал ме је и поштувал.

Мој Јеврем је орал и чичине њиве барабар сас наше. Копали смо заједно све. Покосеоше заједно и наше и његове ливаде, па си чича његово када збере сам, када га зберемо заједно… Жел је Јеврем и наше и чичино жито. Врли смо заједно…

Живели смо како једна кућа. Никад се за ништа несмо замерили.

Чича-Сотир си занемоћа од старос. Изработил се човек. Поче попушта, али имање не непушта.

Мој Јеврем млад, здрав… Ја исто. Запнемо, намужимо се па уработимо и једно и друго. И наше и његово. Међе несмо гледали у работу. И несмо му ниша тражили, две ми очи!

Чича си сам, звал некога адвоката да му напише там некакво, па једно јутро изока Јеврема диду у суд да некакво потпишу. Јеврем се куне да да не ни питувал, ни знал какво какво потписује. Не га залимало. Верује чиче како башта да му је. Оно, откако башта умре, он си је чичу за башту сматрал. Мој Јеврем неје млого писмен ни заворан, не залимају га артије, он подметне грбину па уработи какво треба. А поштен, неће да уработи ништа лоше, да некога превари, Боже сачувај.

Требало чиче, потписал, не ни узел артију да прочита какво на њу писује, нит ју је дом донел. Да ју је донел, прочитала би ја, па би знали какво је потписал.

Било како било, обавили тој там и Јеврем и заборил за тој.

Једну вечер падне чича-Сотир пред шталу и скрши кук. Видел га Јеврем, па заметне на грбину и унесе га у кућу. Одма упали трактор, па закачимо приколичку и наместимо чичу у њу, појдо и ја сас њи… Остајише чичу там у болницу. Аперисали га, турили му вештачки кук, али више чича не прооди сас њега, але ти и туј медецину кад не мож човека на ноге да си врне.

Дотера Јеврем једно јутро чичу из болницу. Наместимо га да си легне у његов кревет. Лежал је, сирома, две годин. Подигнемо га понекад да се малко разоди по кућу сас штаке, але ти тој одење, кад у авлију и поред себ не мож сам да си искочиш. Ми све окол њег. Који ће?

Да остајмо ли човека гладнога и штрокавога?

Да га пуштимо да умре на правде Бога?

Нема га кој други погледа.

Село ли ће га надзира?

Наши смо. И за добро и за лоше.

Све се надамо ће си поживи, али толко му, прлега, записано. Умре пред Божић.

Јавимо на сви из вамилију. Има браћу, братанци, сестре, сестрићи…

Немаше никој на сарану. Немаше ни на прву суботу, ни на четерес дана…

Не мож човек ни да им замери. Напада снег, метар и јаче. Зима стисла. А соли и носи, очи се не отварају. Не мож се од сметови нигде пројде. Крила да имаш па да летиш. Позам се нигде не може. Једва редови изведомо, по обичај, да ни село не оговори… Ће рену, ете, нема никога, па га затрпаше и утекоше.

Не замеримо никоме. Поручили смо на сви.

Који може, дојде. Који не, Бог ће прости.

Једно јутро, стиже модра коверта, атресирана на Јеврема. Из суд.

-Сас кога се судиш, црни Јевреме! – пита га.

-Сас никога! Видиш ли да је овој стигло да се распрај чичина имовина.

-Шће нам чичино? Имамо си наше.

-Знам, жено. Него, чича нема његову децу, па мож затој да зову браћу и братанци…

-Ааа… За када је?

-За онъј четвртък.

-Е, добро што је четвртък. Ћу појдем сас теб да си испазарим какво ми за по кућу треба докле се ви там разберете сас тој.

-Како рекнеш…

Дојде и тъј четвртък.

Нит смо ми тој помињали, нит смо се што од тој разговарали. Ја си мислима какве си моје, женске после треба испослим, а Јеврем ако је нешто и мислел, не казувал.

Отомо.

Јеврем право у суд, а ја на пијац, после по радње…

Одлете дън. Дојде време за воз.

Ото на станицу, мож је Јеврем дошъл да ме не чека. Људи има бели свет у станицу, пуна чекаоница, збило се тој да се згреје. Студено напоље. Оно и унутра не млого боље, загушљиво, народ нема обичај да се купе, поготово зими… Али, па боље него напоље, нема да продувује.

Мој га Јеврем нема. Зашто ли се забаји толко?

Мож се видел сас чичеви, сас браћу и сестре, несу се видели одавна па да се поразговарају. Мож су седли и нешто да попију… Ако су. Само да се за воз не забај.

Карте имамо повратне, али ближи се време за воз. Какво да работим?

Мати не кадра. Сама дом. Не мож да постигне ни по кућу. Нема кој стоку да намири. Снег по авлију, мож је негде и оледило, ће падне, има се обогаљи аметом! Она неће мирује. Кад има посла полати да работи. Секирам се…

А, Јевреме, за које имаш сат на руку кад у њег не гледаш?

Ама, да ли ће се истин забај?

Свирну воз од рампу.

Јеврем га нема.

Какво ћу? Улего у воз.

На срећу, карте у мен. Да су у њег, морала би још и карту да платим. Имам паре, не ми за паре, али зашто двапут за стојање да платим? Оно, на исто ми дојде, а платила ја, а Јеврем двапут, оно из исту кесу иду паре..

Једън вагон пратили, народ се како стока умува у њег, нема се куде уватиш, кам ли да седнеш.

Појде воз.

Не видим нигде Јеврема. И да је се укачил у воз не би га могла од оволки народ видим. Познавам мојега човека, али не видим, мълечка сам, људи поголеми од мен, па се тој забрадило у шамије, у шубаре, у капе ушанке… Оно, и ја сам се забрадила. Зима ми. Не мог на други да замерим.

Стану воз на нашу станицу.

Слего, па се побдзртам по људи да видим има ли га мој Јеврем. Не ми за друго, него не мог да клецам до село пешки. Пошли смо сас трактор до станицу. Ене га трактор. Али, Јеврем га нема. Прибра си пашкуљи. Две големе торбе, па да кратим пут. Како ли ћу одсецам овој, кој ће знаје? Да сам знала да ће се забај за воз не би узимала све овој, само најнужно.

Да га псујем, не иде – жена сам.

Да га кунем, не иде – жена сам му.

Позабради си шамују да ми не зима па подиго торбене. Која од коју потешке. Руке ће ми ичупу.

-Станицеее!

Ама, ока ли ме неки ел ми се чини?

-О, Станооо! Стани!

Стану.

Те га Јеврем трчи по мен.

-Куде си пошла, мори?

-Како куде? Дома.

-Развртам се по станицу, нема те.

-Аааа… Ја очи изгледа, теб не видо.

-У задњи час сам улетел у воз. Једва се укачи. Висел сам на врата. Једва се умува.

-Па, куде се толко замаја? Обдзртам се по станицу како залувава, а тебе нигде нема.

-Ћу ти причам дома. Дај ми теј ствари и ајде, качи се на трактор, да си идемо.

На трактор не мога га ништа питујем, гуди трактор, свири ветар, а он ионак недочује.

Смрзомо се до коске до кућу. Срећа па мати дома, гори огањ, те си душу огрејамо.

Пресвукомо се па се разлетемо по стоку, немамо када да вревимо. Топрв провревимо кад се у кућу окупимо. Мати кладе огањ. Докле ја припраји нешто за вечеру, Јеврем помузал краве. Али, кад седе, не дадо му ни залог лебац уста да тури. А седе уз астал, ја га подбодо:

-Добро, Јевреме, зашто замал за воз да се забајш? Куде се замаја?

-У суд.

-Какво у суд толко има да работиш?

-Не питуј ме…

-Питујем те!

-Ама, чудо искочи!

-Какво чудо има у суд да искочи? Там се барем ред и закон знаје. Ако се негде знаје, оно там се знаје.

-Ееее… – уздъну Јеврем.

-Какво је било, синко? – питује га мати.

-Какво ће буде, нано? Несмо само ми добили позив, него сви.

-Који сви?

-Па, чича-Стојан, браћа од покојнога чича-Светислова, тетка Стојанка, браћа и сестре од тетка-Станију… Пуна судница.

-Па, какво има да се распраљате? Род сте. Своји сте – велим му.

Е, моја ти… Да ми очи ископају.

-Зашто теб?

-Зашто?

-Зашто?

-Сви дошли. Сви се у црне кошуље и црне мараме увили.

-Какве црне мараме?- чуди се мати.

-Ас црне. Такве, како твоја.

-Па, никој од њи не бил на сарану, несу узели ни мараме, ни кошуље, ни крпчићи што спремимо за њи- вели мати.

-Мора да су си имали. Ел су купили.

-И? -поче се врпољим на столицу.

-Пред врата там кад стигомо сви се изљубимо, питамо једни за други и онија што несу туј. Од чича-Сотира сви најубаво вреве, како су га млого волели и поштували, како је бил млого добар човек…

-Аааа… Зашто му бар једън од сви њи не запали свећицу на гроб? – мати ће.

-Веле, лоше време. Једни стари, други несу могли због овој ел оној…

-Добро, де…

-Прозваше ни сви по ред. Улегомо там. Немаше куде ни да поседамо, три столице, а ми млого… Стојамо си. Судиница, нека млада, сви ни прозва по ред, тражи ни личне карте да види. Прочита там колко је чича живел, да децу неје имал, да, пошто нема своју децу, позвани су његова браћа и сестре и њина деца, на онија који несу живи. Прочиташе какво је све чича од имовину имал.

-Откуд судија све тој знаје? – зачуди се.

-За имовину, има у катастар. Оно у исту зграду, там је дознала, а за вамилију, не знам, биће да је неки од нас тој казал.

-Који је?

-Откуд знам.

-И? Какво би?

-Какво ће? Судија издиктира на једну младицу да запише на машину који је који и пита има ли неки да знаје да ли је покојни чича-Сотир остајил тестамент. Ми ћутимо. Али, јави се онъј човекан што ономад идомо сас њега у суд да потпишем некакво чиче и извади модар коверат па га суну судије. Несъм га ни видел када је улегал у судницу. Она га отвори, вели да је уредно потписан и оверен и прочита из њег да је чича све што има остајил мен што га чувам и да ћу га дочувам докле је жив и сараним по ред и обичаји православни.

-Па, чувал си га, дочувал и саранил си га како треба – вели мати.

-Дочувал сам га, мамо, ал несъм га чувал за кућу и имање, него затој што ми чича. Волел сам га.

-Такој је.

-И, што је најгоре, ја сам тој потписал, а несъм ни знал какво сам потписал. Будала сам.

-Неси будала, синко! Верувал си чиче. Знал си да чича неће да ти даде да потпишеш што не треба.

-Не требало, мамо.

-Лелке – оте ми се.

-Кад судија оној прочита, кад ти се цела вамилија обрну на мен. Не питаше уста какво ми казаше. Једни пцуваше, жене клеше, ранише… Површаље црне мараме и згазише ји! Веле да сам на превару тој напрајил. Узам тео да штукнем од срам. Веле да сам га ја натерал, да он не знал какво работи, бил стар и болан… Чудо се напраји. Све се орезилимо пред суд.

-Ама, синко, зашто чудо да се напрај? Ако ћемо право, свако од њи си је добил свој део. Кад је деда покојни делил имање, на сву браћу, твоји чичеви и твојега татка, поделил је на равне части. На ћерке је дал богат мираз да на браћу имање не деле. Чичеви испродаваше имање и запослише се по град, сметало им имање кад требало да добију станови, додоше га на комшије будзашто, Бог да жали…Не ји срам да јоште нешто искају!

-Јок, море! Све се тој полакомило. Свако иска свој део. Да ме ицепе!

-Ене им га, пусто им остало! Нек носе њиве и ливаде! – наљути се мати.

-Неће они њиве и ливаде! Оће да се тој све продаде судски и да им се паре на руке наброје!

-Па, нека га продаду! Који ће да купује њиве кад све њиве пусте и неоране стоје. Који ће купи кућу чакмару прајену пре сто године? Луди ли су?

-Они, мамо, мисле да тој вреди кој знаје колко. Да је чича лежал на паре…

-Откуд му паре? Па, једва му опрајисте да прима пољопривредну пемзију. Који се од њу најел? Не имала ни да плати струју и порез.

-Ама, који ће тој њим да докаже? Ајд што мен усраше од главе до пете, него што јаднога чичу нагрдише и набрукаше. Сирома је се у гроб окрећал. Нетеја им ни причам да смо га ми изистински чували, да ни не брига за његово имање, него за њег, да му помогнемо…

-А куде су били кад је падал у кревет? Да ли га који од њи закусувал, купал, бријал и превртал…? Видели ли су га кад је па проођувал, како бебе? Тресли ли су се да не падне и не добије се? Несу ни знали какве муке праведник мучи! И он, мученик и онија окол њег –  па ће мати.

-Мамо, ни ја несъм знал какви су тија најрод што су ми.

-И? Какво би на крај? – питује мати.

-Какво ће? Рекоше на судију да они туј артију не признавају, сви до једнога! Веле да је чича преварен, да они тој оспоравају…Судија ји једва умири, разгаламили се како да су на вашар, а не у суд. На крај, кад ји ућута, судија објави да прекида суђење и упућује ни на парницу да тој распрајмо.

-На какву, црну, парницу? Сас род ли ће се парничимо?

-Немамо куде.

-Ама, мож ли ти некако из тој да искочиш? На парничара кућа не цъвти!

-Знам. Али, не могу ја ништа туј. Сви они оће туже мен.

-Зашто теб, Бог ји убил да ји не убије?

-Затој што сам ја, веле, потписал уговор о доживотном издржавању сас чичу.

-Када си тој потписал, црни синко?

-Ама, велим ти, оној што потписувамо сас чичу. Он знал, а ја, замлата, несъм ни помишљал какво тој мож да буде. Знал сам да чича не мож ништа лоше да работи и да је мислел добро, верувал сам му.

-Он ти и мислел добро! Али, овија други се полакомили. Мисле да ће се обогате од његову сиротињу! Е, мој девере, мој девере, Бог нек ти даде широке њиве горе на небо и мир вечни…

-Какво ће съг да буде – унервозише ме.

-Какво ће? Ће чекамо па ће видимо – вели Јеврем.

И, не чекамо млого. Не пројде ни месец дана, стиже позив из суд.

Отиде Јеврем…

Пет годин како се парничи сас најрод за ништа.

Суд запечати на њин захтев, чичину кућу и авлију, амбар, машине у шупу… Њиве урасле у боцку и трње. Све тој чека да се пресуде. Па, и да се пресуде, кад се чичини три ектера поделе на кој знаје колко наследника, неће имају земљу да си понесу за мушкатле на терасу, ако саде…

Мој Јеврем има продаде теле да има за судски трошкови, ни крив ни дужан. А коме је теле криво? Мож ће нарасте и на краву ако се отегне парница…

Ми се не надамо ништа да добијемо. Имање за нас доста. Деца се ишколуваше и ватише свет. Имају си службу и ниједно се на имање неће врне. Ми више несмо кадри да се разлатимо ни по наше, кам ли по чичине њиве, пусте остале под судску тапију!

Па, ајде, буди човек!

Помогни својему човеку човечански.

Цел смо век живели мирно и поштено. Наше смо си работили. Туђе ни не требало, неје ни залимало. Сас сви смо живували. Мој Јеврем нема човека сас кога се замерил, ни ја, ни наши стари…

Више вамилију немамо.

Нема кој на славу да ни дојде. Немамо ни ми код кога да отидемо на светъц, на свадбу ел на крштење, дај Боже…

Умрсише се вамилијарне везе толко да више ни суд не мож да ји разврже. И да ји разврже, више се неће благосиљамо и једни на други поздравље да праћамо.

Чича-Сотир, Бог да му душу прости, боље кућу да је запалил да изгори, него што из најбољу намеру завади целу вамилију, да се мрзе и њег да мрзе.

Откуд је па могал да знаје да ће толко да им зину кратлице за имање? Он је, сирома вревил стално да човел лад се роди не донесе ништа сас њег. Такој и кад умира, не понесе ништа сас њег. Такој ће и овија сви што се свађају и парниче окол имање како да ће га у гроб однесу. По два метра свакоме ће је доста. Оној што остане по човека је доброта његова. По њу га панте…

Добар се човек панти по добро.

Ми ће чича-Сотира да пантимо такој.

Ако ће и наше да продадемо да затиснемо рупе у закон и гладна уста на вамилију. Нек им је Богом просто…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Е, ЧИЧА-СОТИРЕ… – прича Виолете Јовић

  1. Повратни пинг: Виолета Јовић -МЛОГО ИСТИНЕ, ПРАВДА ЈЕДНА | NEGOSLAVLJE

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s