Ознаке

Eve, dvajes godine će su na Veliku Gospo’inu kako svaki dan molim Gospoda  da me uzne i niti me on oće pribere, niti duša na silu oće d-iskača pa odim po ovija svet tike da si me ima na broj. I da jadujem od kako oči otvorim pa sve dokle ne zažmim u neko dobo kad svi polegaju i nema ni glasak da se čuje nigde naokolo.

DSCN4710

Što li smo mi na Boga zgrešili, s kvo li smo mu se tolko zamerili, ko da smo se s kamenje na njega vrljali, takoj ni natovari muku na kuću i samo ju dotura, dotura i dotura, i ne pituje ima li tuj neki da svu tuj muku izdrži i dokle može d-izdrži, nego ni samo praća… a ništa dobro se neje setil da ni prati. Da rekne, čekaj bre, i ovija ljudi imaju dušu, daj i na nji jemput berem da zgodim, da i njina dušička uzdane i od rados i od milos i od dobro, a ne sam’ od brigu i od sekiraciju.

Sin ni nestade, ne najde se lek za njeg. Ostadoše neveče i dete. Ne znaš koja muka je pogolema. Ono mlado, još ni trijes godine ne imalo, ono si sas njegovu muku znaje kako mu je, ja sam si u moju muku samo u dete gledala. I u moju crnu šamiju na glavu. A ona, da ni zgodi na svi. Oko dete trči i dan i noć,  zaposliše ju odma kude je sin rabotil, kvo će, da čisti, školu neje imalo, trči na rabotu, trči kod njojni u selo da im pripomogne kolko – tolko, kad donosi da brat ne prigovara kako se primakne samo kad se uzima a nema ju kad ima  rabota.

Belo videlo toj neje videlo.

Mi si pogrešimo. Ako smo se od nekuga ogrešili, od nju smo. Ne dadamo voj da krokne kako žena, sve ovoj godine, glavu da digne, grešne ni naše duše mučene. Kvo, muž mi da čuje da je ona negde s neko muško stanula, odma bi ju iz kuću izvljil.

Kad si čovek ima muku, duša mu otvrdneje pa ništa ne ckiva niti što vidi. Niti oće da čuje. Govorila mi je mene moja zalva,  ne da neje, govorila mi je, snaooooo, pustete ju da živi, crn je njojan život, sama je ostala još ni trijes godine neje napunila… al, kuj će od nju da misli i od njojan život kad mi ga moj sin nema, on belo videlo nikad više neće  vidi.

Kolko smo se mi nad dete svi tresli, kolko smo mu zgađali i gledali da sve bude kako trebe… dete bez tatka, mora mu suneš kvo potraži, da ne rekne, ete, da mi je tata živ on bi mi kupil… Nikad njemu neje reknuto nema eli ne može. Sve ima i sve može ili će može. A mi kako si umejemo. Za nas ostali ne mora ni da ima ni da može.

I kolko smo mi svi gledali da mu zgodimo i kolko smo svi zgađali, ono je sve više nadureno, nezadovoljno, namršteno. Neću ovaj leba, oću drugu biciklu, ne valjaju ovej pantalone, oće nove patike, lanjska jakna mi ostarela… završi nekakav zanatak kolko da neje bez školu, ne mi drugo, mati da mu se ne sekira,  molila sam ga zbog nju da se zbere u pamet i za njega si.

Oženimo ga. Privikamo, ajde de, kvo fali na devojče, trebal si da misliš da li je dobro ponapred, dete li je tvoje, dovodi devojče da ni ne brukaš i da te ne kunu. Bolje da smo si ćutali. Kad si ono uleže u kuću, ženooooo, kad si se usampasi,  ne smeješ kad ustane reč da mu provreviš. Ako mu rekneš dobar dan, pregovaraš mu što spi do podne, ako rekneš dobro jutro, smeješ mu se što kasno ustanjuje. Cigare iz ruku ne ispuštaše ni dok se ne porodi, sineeee, moli te baba, samo dok se ne porodiš povedi red, bebe da ti napreduje kako trebe, neee mi drugo… ono napne nos ko lebac da si mu iz ruke izvadil.

Ne’e mi za nas, mi smo već vanuli red za onija svet, za ovoj našo neveče mi, ću ti reknem, za nju me duša boli ko ja da sam ga rodila. I nju i nas, da ni nema. Kad bi moglo samo pare da im osta’imo da i oni primaju kad stignu pemzije, a mi da se potikamo kude koji. Ne smejem ni ja ništa da im progovorim, al mene nekako i trpe, a ona… rekne li nešto, toj je odma, šta se na tebe tiče, toj nisu tvoja posla, šta nam se mešaš… Utrnulo, utrnulo, slze samo što mu izoči ne zapljusnu, al ćuti… otvrdnulo srce, stisnula se duša, pa ko kamen. Gleda i ne vidi. Sluša, al ko da ne čuje.

Eve, zapeli da im prepišemo… oće unuka da se sve vodi na njojnoga muža. Naučili ju njojni, ako se i na njega nešto desi, tatko mu umrel mlad, nikad se ne znaje… da se ona obezbedi.

Nek ste ni vi živi i zdravi, vika moj muž, hvalim ti se Bože što je berem on pametan i sve vidi i sve mu je jasno, al ja dokle sam živ moja imovina se ima na moje ime vodi. Neće mene nikuj iz moju kuću pre vreme  da iskaruje, ako sam i ja tel da zažmim, još otkad.

Nego, samo jedno ne znamo. Plaća li se mlogo porez kad se imovina na snajku prepisuje? Takoj Dragutin reče, takoj smo odlučili. Mi smo voj mlados pojeli, muka ni izela, da voj berem staros spasimo… našo si je, al od ovoj dete vajda nema. Kad ona umre, kako oće, al dokle je ona živa, amanet voj ima ostavimo, ovaj kuća nema se prodava.

Kuj znaje, mož’ se do tag i dete prospi.

 

Advertisements