Zašto (ponekad) ne mogu da pišem

Pisanje na blogu je „stvar“ zadovoljstva, inspiracije i neodoljive potrebe da neke svoje misli pretočiš u tekst, rečenicu, stih… Zna to svako ko se ikada latio pera, penkala, olovke, pisaće mašine… ne samo  tipki na kompjuteru. I ne samo kada je o blogovima reč.

https://zoricazoricblog.wordpress.com/
https://zoricazoricblog.wordpress.com/

I često nije važno o čemu pišeš: mogu to biti i tuga i radost, i sreća i nesreća, najcrnji pesimizam i optimizam bez granica, lep i ružan povod… Suze i smeh, vedre oči i mutan pogled, sećanje, kajanje, nadanje, izgubljeni snovi… Reči te služe i teku onako kako si navikao, tvoji prste slede misli koje ti se roje u glavi i sve teče nekom najobičnijom lakoćom pretakanja tih reči iz jedne dimenzije u drugu, uz ogromno olakšanje koje nastaje u tvojoj glavi, kao kada skineš težak, možda najdivniji kaput na svetu, najlepši nakit sa oznojenog vrata ili rasčešljaš najdivniju frizuru.

A onda se, ponekad, desi da te uguše neki događaji, neke teme, neke vesti, nekada i nešto što se nije desilo a trebalo je… i onda, mada ti je taj kaput težak, pretežak, ti nikako ne možeš da ga zbaciš sa svojih leđa, sve i da je granulo sunce.

Imam puno razloga da se raspišem ovih dana kao retko kad, toliko divnih tema i prelepih predela o kojima bi valjalo pisati, toliko divnih ljudi sa kojima sam provela prethodne dane… a meni se stvorio neki grč u stomaku i… traje… i traje… i nikako da se razbije, da nestane.

Ništa neću da objašnjavam vama, koji živite ovde. A neću ni vama, tamo negde preko, jer vi odavno i ne možete da shvatite kako mi opstajemo, kako preživljavamo i kako uspevamo (ili nam se to samo čini) da zadržimo zdrav razum. Danas i ovde. Godinama, decenijama. Uprkos svemu.

U inat svemu?

A onda dođe ovo, da sve ono što sam prećutala, a što i sami znate, dobrano zabiberi:

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/komunalna-policija-objavila-snimak-incidenta-na-karaburmi/

Dobro pogledajte snimak.

Ja sam poražena. Kao skoro nikada do sada.

I zato, drugari moji blogeri, čitaoci mojih blogova, prijatelji i rodbino… vi koji me pitate zašto poslednjih dana ne pišem i vi koji se to pitate samo, zato vam ovako otpisujem.

Na svu sreću, pa ne moram… ama baš ništa.

U redakciji (mada ne svakoj) puste na miru novinara koji dan, dok sredi misli i osećanja.

Najteže mi je kada vidim neke ljude za čiju je profesiju, za uspeh u profesiji, vezano to da budu srećni, kako se svim silama napinju da nama, svojoj publici, svojim potencijalnim i željenim sledbenicima, klijentima, pratiocima… kupcima svojih usluga, saveta i knjiga prepunih recepata za osvajanje sreće (kao da je to utakmica na male goliće sa životom, pa je samo pitanje ko bolje igra) prikažu, pokažu, daju do znanja, uvere nas i ubede – da su zaista i sami srećni. A iz svakog njihovog pogleda, pokreta izranja molba, vapaj i krik, da i njih neko nauči kako… da ih učini srećnima.

Rekoh već, na svu sreću ništa ne moram da glumim. I smem i mogu da pokažem kada sam i koliko očajna i koliko, i pored sveg upinjanja, ne vidim ni najmanji zračak na kraju ovog našeg mraka.

Nemoćna da bilo šta korisno uradim, mogu samo da vrisnem. I ovo je taj moj krik.

Zar nije već vreme za jedno veliko DOSTA!

Advertisements

16 мишљења на „Zašto (ponekad) ne mogu da pišem

  1. ..trenutno imam opaku skandaloznu i sramotnu priču iz mog profesionalnog života. neviđenu na našim prostorima a i u svetu. imam ozbiljne moralne dileme sa li je treba izneti na videlo ili zauvek ćutati. novinar u meni urla, profesor se češka po glavi, žena je zgađena. nisam sigurna ni da li imam pravo da je ispričam. kad se vidiomo, ispričaću ti o čemu je reč. baš me zanima šta ćeš reći. puno ljudi bi zavisilo, izvisilo,uh. generacijama bilo obeleženo. i ne preterujem

  2. U potpunosti te razumem…meni se gadi, toliko toga bih rekla, a skupila se knedla ko brdo, ma ko planina, u grudima. Onda okrenem kao na zezanje, sprdam se, a jos mi teže. Nanjuše neki crnoću u tom mom nazovi zezanju, a baš bih htela, eto, makar da nasmejem nekog. Na našu žalost, crno je Nego, i crnje. A mi smo umorni.

  3. Neno, izvini za ovo. Rezignirana sam do očaja. Mi smo obična fekalija od ljudi. Ubijeni do te mere da ne primećujemo ponor u koji smo spuštani milimetar po milimetar. Čuj… komunalna policija, lisice, njih koliko na jednu ženu? Jedva je obuzdaše da ih sve ne pobije.. jezikom. Dosta je odavno.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s