Ознаке

, ,

Pisanje na blogu je „stvar“ zadovoljstva, inspiracije i neodoljive potrebe da neke svoje misli pretočiš u tekst, rečenicu, stih… Zna to svako ko se ikada latio pera, penkala, olovke, pisaće mašine… ne samo  tipki na kompjuteru. I ne samo kada je o blogovima reč.

I često nije važno o čemu pišeš: mogu to biti i tuga i radost, i sreća i nesreća, najcrnji pesimizam i optimizam bez granica, lep i ružan povod… Suze i smeh, vedre oči i mutan pogled, sećanje, kajanje, nadanje, izgubljeni snovi… Reči te služe i teku onako kako si navikao, tvoji prste slede misli koje ti se roje u glavi i sve teče nekom najobičnijom lakoćom pretakanja tih reči iz jedne dimenzije u drugu, uz ogromno olakšanje koje nastaje u tvojoj glavi, kao kada skineš težak, možda najdivniji kaput na svetu, najlepši nakit sa oznojenog vrata ili rasčešljaš najdivniju frizuru.

A onda se, ponekad, desi da te uguše neki događaji, neke teme, neke vesti, nekada i nešto što se nije desilo a trebalo je… i onda, mada ti je taj kaput težak, pretežak, ti nikako ne možeš da ga zbaciš sa svojih leđa, sve i da je granulo sunce.

Imam puno razloga da se raspišem ovih dana kao retko kad, toliko divnih tema i prelepih predela o kojima bi valjalo pisati, toliko divnih ljudi sa kojima sam provela prethodne dane… a meni se stvorio neki grč u stomaku i… traje… i traje… i nikako da se razbije, da nestane.

Ništa neću da objašnjavam vama, koji živite ovde. A neću ni vama, tamo negde preko, jer vi odavno i ne možete da shvatite kako mi opstajemo, kako preživljavamo i kako uspevamo (ili nam se to samo čini) da zadržimo zdrav razum. Danas i ovde. Godinama, decenijama. Uprkos svemu.

U inat svemu?

A onda dođe ovo, da sve ono što sam prećutala, a što i sami znate, dobrano zabiberi:

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/komunalna-policija-objavila-snimak-incidenta-na-karaburmi/

Dobro pogledajte snimak.

Ja sam poražena. Kao skoro nikada do sada.

I zato, drugari moji blogeri, čitaoci mojih blogova, prijatelji i rodbino… vi koji me pitate zašto poslednjih dana ne pišem i vi koji se to pitate samo, zato vam ovako otpisujem.

Na svu sreću, pa ne moram… ama baš ništa.

U redakciji (mada ne svakoj) puste na miru novinara koji dan, dok sredi misli i osećanja.

Najteže mi je kada vidim neke ljude za čiju je profesiju, za uspeh u profesiji, vezano to da budu srećni, kako se svim silama napinju da nama, svojoj publici, svojim potencijalnim i željenim sledbenicima, klijentima, pratiocima… kupcima svojih usluga, saveta i knjiga prepunih recepata za osvajanje sreće (kao da je to utakmica na male goliće sa životom, pa je samo pitanje ko bolje igra) prikažu, pokažu, daju do znanja, uvere nas i ubede – da su zaista i sami srećni. A iz svakog njihovog pogleda, pokreta izranja molba, vapaj i krik, da i njih neko nauči kako… da ih učini srećnima.

Rekoh već, na svu sreću ništa ne moram da glumim. I smem i mogu da pokažem kada sam i koliko očajna i koliko, i pored sveg upinjanja, ne vidim ni najmanji zračak na kraju ovog našeg mraka.

Nemoćna da bilo šta korisno uradim, mogu samo da vrisnem. I ovo je taj moj krik.

Zar nije već vreme za jedno veliko DOSTA!

Advertisements