Postoje, tako, neke situacije u kojima se oseća sva težina zgusnutog vazduha koji pritiska nekom nedefinisanom tugom, mukom neizrečenom i samo naslućenom i rečima progutanim u toj muci toliko na brzinu da su se zaglavile negde u grkljanu iz kojeg ne mogu ni napred ni nazad. I izvire, tako, ponekad samo – na sreću, ako se  ikako može i sme nazvati srećom, to stanje nečijeg stana, kuće, dvorišta, krova… kada je muka toliko opipljiva da se zaista nožem može rezati. Iako je po pravilu praćena jedino jetkim mukom svih ili samo upućenih članova porodice u kojoj se dešava ta muka.

58c79cb9db57d70d6395a71570937669

Postoje te težine koje se nadviju nad nekom kućom, koje pritisnu neku porodicu, pa iako je sve naizgled isto: dnevni rituali, svakodnevne obaveze, pozdravi pri susretima, odlasci na pijacu i po hleb… plaćanje računa, razgovori sa poštarom koji donosi račune ili penziju… pijenje kafe na terasi… zapravo ništa niti je isto niti će ikada biti isto. Okamenjena lica, bezizražajni pogledi, položaj tela u hodu… nezainteresovanost za sve-t oko sebe, jednako za ljude i pse i mačke, za kišu i za sneg, za jutro i za veče.

Danima… ne, mesecima zapravo, gledam jednu takvu sliku- ne, film zapravo, u kojem glavnu ulogu igraju taj muk i ta muka. Nedefinisani, teški kao brdo koje se vidi u daljini, zgusnuti u stisnutoj šaci koja možda najrečitije govori.

Jedino znam da bih volela da se varam. Da sam uobrazila, da sam ih izmislila i da će koliko sutra iz kuće mukom pritisnute, ponovo početi da izlaze veseli ljudi vedra pogleda i nasmejanih očiju.

ilustracija je s Fejsbuka

Advertisements