Šta, nećeš valjda da mi kažeš da čovek u ovim godinama ne sme da traži sebe? Da je, priznajući na to da traži sebe u ovim godinama, da je već samim tim pristajanjem na traženje sebe u ovim godinama, pristao na priznavanje sopstvene nemoći, neuspešnosti i svih poraza koje je na tom putu nenalaženja sebe svih ovih proteklih godina, samim tim traženjem priznao? Šta sam ti sad ja, konfuzan… pa kako drugačije da kažem da sam počeo da se tražim, iako još ne znam ni gde bi trebalo to da činim?

1528693_666722066706727_538160005_n

Znaš li ti, da postoje ljudi koji iz tebe  mogu izvući i na svetlo dana prostrti kao svečani escajg i stajaći servis po najsvečanijem stolnjaku najmračnije tvoje tajne za koje i sam nisi znao? Šta sad ima veze da li su te tajne zaista  tvoje tajne onda kada za njih ni sam nisi znao? Tajna je sve ono u čoveku, u porodici, familiji, u ljudima, u čovečanstvu, ako baš hoćeš,  za šta se ne zna… za šta ne znaju neki, mnogi ili niko.

I svaka tajna jednom mora prestati da bude tajna.

Rekao sam, jednom.

Nekada već sutra, nekada dogodine, u idućem veku, milenijumu…  Kako kad. I kako gde, naravno.

Nekad se otkrije sama. Ćuti, ćuti, čuči skrivena tako u nekom mraku svoje pogubnosti, dok se ne izmigolji iz njega nekakvim putevima samo njoj znanim i tap- eto je na videlu. Da iznenadi, zaprepasti, da nekoga izda, podsmehne se nekom, pravo u lice…nekoga možda spase. A ponekad je otkrije neko. Neko drugi. Neko za koga ona nikada nije bila tajna i ko je možda i hteo da ona to bude za druge. Il možda nije to hteo, ali je čekao pravo vreme, pravi način, prave ljude… da je otkrije. Da time nekome kaže nešto, nešto jako važno, za njega ili druge, svejedno. Više nećeš moći, ovako više nećeš moći, dalje ne ide tako ili… nastaviš li tako, ja mogu…

A nekad, mada to verovatno najređe biva, otkrije se, ta tajna pod kojom će neko biti pokojnik a neko pukovnik, nekim čudnim putevima u koje umešaju ruke radoznalost, očajničko traganje za istinom, za odgovorima, za pomoći… nekog ko sa samom tajnom nema nikakve veze, baš. Ili je ima,a da toga nije ni svestan, već samom činjenicom o pripadnosti jednoj porodici, jednoj lozi, jednoj liniji… jednom  naizgled savršenom nizu gena koji se nižu s ramena na rame, s goda ljudskog na god, sa pretka na potomke i na potomke njegovih potomaka i na potonje potomke svih potomaka u nizu…

I šta sad hoćeš da ti kažem? Tražeći sebe, da, u ovim godinama baš, a nikad nije kasno za traženje sebe, kasno je samo ako se ne pronađeš nikad, dakle ja sam tražeći sebe, pronašao neke tajne koje već samim činom tog pronalaženaj više to nisu. Sada su samo odgovori na sva moja lutanja, svih ovih godina, na sva moja traženja, sva nenalaženja i sve moje korake bez cilja i sve moje napore bez- rezultata.

Šta ti je sad? Pa ja nisam ni rekao da sam našao i odgovore. To, što neke tajne više to nisu, nezavisno od načina na koji sam dolazio do njih, ne znači i da ja znam rešenja na sva ova pitanja koja se godinama gomilaju u meni. Samo sam odškrinuo neka vrata i samo su neke nove tuge zakucale otud, spoznajom nekih stvari koje je neko negde u nekom vremenu iza mene, ne hajući ni za svoje sutra a kamoli za nekog prapra potomka, zakuvao, zamuljao, zgrešio, pogrešio… možda samo uradio u najboljoj nameri, možda u traganju za odgovorima na svoja pitanja… možda, možda, možda…

Kažeš, on je ekstrasens? Samo oni znaju da tako lagano otkrivaju tajne i tako neiskvareno a bezdušno otvaraju rane koje je neko nekad u nekom dalekom vremenu, na tom genetskom kodu našem  zakrpio toliko nevešto da one zamrse, nasumičnom logikom,  baš njegov život i baš njemu zagorčaju svaki udah vazduha od kada je prvi put zaplakao?

Hoću, bre, hoću da znam… i baš me briga od koga će to znanje stići.

Šta kažeš, kada već misliš da nešto možda i znaš, može li čovek u ovim godinama da nađe sebe? Ako se već dosad nije našao…

 

ilustracija je s Fejsbuka

 

Advertisements