Ознаке

, ,

Da mi je pre četiri godine, kada sam Fb koristila jedino u službi epp-a jednog sjajnog momka koji peva i u pauzama pravila albume sa stotinama fotografija u svim nijansama pink-ljubičasto-roze, odbijajući svaku pomisao da budem  prisutna na bilo koji drugi način, neko „video“ kako stvari danas stoje, mora da bih ga napravila lažovom.

U međuvremenu sam prošla sve faze od strogog čuvanja privatnosti, bez mogućnosti i oči da mi neko vidi (pa su mi neki priznali kako su pomišljali da mi nešto fali) do sadašnje apsolutne otvorenosti, da ne kažem transparentnosti (jer je to ružna reč koju koriste samo oni sa željom da se nametnu kao nešto mnogo pametni).

f405610da2835a6556cc3341366605c042947611

Moja prva e-knjiga


Ne mogu da zaobiđem sporadične „slučajeve“ (ne umem drugačije da nazovem one čija su upadanja na tuđe profile, ničim izazvana, usmerena ka negiranju tuđe ličnosti, tuđeg stava, tuđih rezultata, tuđih ideja i inicijativa, a sve izazvano isključivo željom za samopromocijom i zavišću, zlobom, ličnom frustracijom, namerom da se neko ili nešto osporava i uopšte, da se seju pakost i zloba), ali ako njih zanemarimo, imam potpuno pravo za tvrdnju da sam i u ovoj dimenziji stvorila mali svet po svojoj meri. Krug ljudi sa kojima bih, da smo blizu, popila kafu, pročavrljala, pričala o svemu…
Jutros mi preko telefona jedan prijatelj kaže- „čitam one tvoje tekstove na Fb, ali i divne komentare ispod njih“ pa me je i on potakao na ova razmišljanja. Događaji dok ovo pišem preusmeravaju mi i misli i rečenice- i šta je onda  Fb i šta je ovaj net, ako ne i život sam.Dok dogovaram sa drugim drugom sledeći tekst na temu „kafana“, zove me drugarica potekla upravo sa Fb i usplahirenim glasom moli da njenoj saradnici prosledim informaciju o „izdaji“ njenog kompjutera baš u trenutku od izuzetne važnosti za plasiranje njihove aktuelne teme.
Htela sam, u stvari, da napišem samo još jedan status o prepoznavanju, o istomišljenicima i srodnim dušama, o tome zašto neko misli da sam nešto pisala na Fejsbuku ili na nekom blogu po njegovom modelu čak i kada zna da o nekim detaljima pojma nisam imala. O „čitanju“ tuđih misli, strahova i snova. O tome „kako si znala“ i o „baš to mi se desilo“ i „baš tako je bilo“.
Svi mi, čije se energije, misli, tokovi ideja i stranputice ne-razumevanja slivaju kroz virtuelnu realnost koja, čim pređe pragove naših stanova postaje stvarna; svi mi koji na različite načine mislimo o istom ali bez potrebe da to jedni kod drugih promenimo; svi mi čiji osećaji, empatije, simpatije, antipatije pa i preziranja nečega teku istim frekvencijama i svi mi koji i u ružnom tražimo tračak lepote, umesto da i ono neosporno lepo skrnavimo bolesnom potrebom stvaranja sumornije slike o svetu već dovoljno sumornom i sivom- znamo zašto smo se jedni drugima našli na putu.
Jer stvaramo svoj svet po meri sopstvenog gledanja na stvari. Na lepu reč, lepo lice, lepu ruku… lepu rečenicu, lep tekst, lep komentar… lepo jelo, lepu fotografiju, lepu sliku, lep milje, lepu haljinu, lep auto, lep čamac…brod, jahtu… lepo dete, lepog čoveka, lepo delo, lepu ideju, lepu akciju, lep kolač…
I zato će oni koji u svemu tome vide samo negaciju i suprotnost, koji bi da to sve opovrgnu, ismeju, poraze, umanje…vrlo brzo pronaći vrata iz našeg sveta. Na koja ne bi ni ušli da smo znali za tu njihovu bolest zvanu „negacija, negativno, ne…“.
Neka oni grade svoje sumorne i jedom ispunjene svetove na sopstvenim adresama. Ja sam svoje ljubičasto-pink-roze sličice pretočila u neke priče i rečenice sličnih boja. I odlazim samo na adrese koje sadrže isto. I na svoju adresu primam samo one koji za roze nikada neće reći da je sivo i za svetlost nikada neće reći da je tama.

A i kada se malo smrači, svi zajedno znamo da će ponovo svanuti.

Advertisements