Upoznajte Lavov ili… kako ga ja nisam upoznala

Čudo jedno, kako nam neki gradovi koje smo posetili ostaju u upečatljivom i, čak i posle tolikih decenija, živom sećanju, a nekih se gotovo i ne sećamo. Pa nas poneki svetski događaj održan u nekom takvom, neupečatljivom gradu na mapi naših turističkih poseta,  podseti da smo nekada koračali njegovim ulicama. Ili neka dobra i korisna reportaža, kao na primer mene ova ovde.

Ukrajinskih grad Lavov (tamo se kaže Ljvov) za turističku grupu koja se zaputila u tadašnji SSSR je bio samo usputna stanica na kojoj smo proveli nekoliko sati pre poletanja za Lenjingrad, nekim prastarim „tupoljevim“ čiji su motori brundali kao kad moje komšije seku drva motornom testerom. Prethodno smo putovali vozom od Budimpešte, do koje smo došli autobusom koji je kretao iz Beograda. A prethodno smo autobusom doputovali iz Niša u Kragujevac, odakle je počinjala tura. Ali nismo krenuli direktno iz Kragujevca, nego smo do Beograda putovali redovnom autobuskom linijom.

Lwów02 (1)

Preobraženska crkva u Ljvovu

Biće vam sve jasnije ako kažem da smo na ovo putovanje krenuli posredstvom Turističke organizacije Mesne zajednice Knić, a čiji su oni subagent bili, kako se to sada kaže, pojma nemam. Znam samo da je bila reč o onoj vrsti putovanja pod veoma povoljnim uslovima, uz to na, čini mi se 12 mesečnih rata, a inflacija je te, jedne od inflacijskih godina u nizu, toliko pojela  da za poslednje dve rate nisam ni uzela pare od drugarice koja mi je mesečno davala ratu budući da sam  ja platila.

Verujem da će priča o toj nekadašnjoj  „ruskoj avanturi“ (reč je o 1988. godini) biti nekima zanimljiva- posebno onima koji misle da se tada putovalo i trošilo ko od šale, da su nam pare padale s neba i da nam je sve bilo lako.

A nije. Sem ako ti tata nije bio političar ili direktor neke firme u kojoj je bilo unosno direktorovati, i pored toga što se nije mnogo kralo.

Dakle, do Ljvova smo, ne računajući sopstvenu režiju odlaska u Kragujevac, promenili tri prevoza. Do Lenjingrada smo putovali avionom, za dva dana obišli šta se moglo obići (duša me boli što je već počelo toplije vreme i što su u Zimskom dvorcu radile fontane pa smo bili uskraćeni za ulazak u bilo koju odaju zbog čega smo samo malo virili kroz stakla, ali to samo znači da je vreme razmišljati o nadoknađivanju propuštenog) pa za Moskvu krenuli vozom. Smeštani smo, inače, u neke omladinske hotele, sa dežurnom „službom“ u vidu namrgođene brkate radnice koja sedi za pultom na svakom, ali bukvalno na svakom spratu, a na put za Moskvu u kojoj smo proveli tri dana i zatim Kijev, gde smo bili dan manje, kretali smo vozom kasno uveče tako da smo noćili u kušetu.

SSSR je još odavao utisak jake socijalističke zemlje koju ništa ne može ugroziti. Proganjali su nas na svakom koraku za „žvačke“, koje smo najpre delili u vidu pakovanja, a zatim i na komad, kako su nam se zalihe onih cigaret žvaka smanjivale. Ali su nas zato roditelji mališana koje bismo obradovali žvačkom  pozivali na letovanje u Soči … gospoda sa zlatnim zubima, na aerodromu, „priglašala“ nas je na Kavkaz, a nisu izostajale ni bračne ponude, ženskom delu grupe.

Na Arbatu, u nekom predivnom restoranu u kojem nam je organizovan ručak, najela sam se šljiva iz kompota koje su služene uz glavno jelo, menjajući sa onima koji ne mešaju slatko i slano svoj kavijar, koji na dan danas ne volim.

Na zborno mesto posle ona sat-dva vremena rezervisana za kupovinu (između turističkih razgledanja i obroka) vraćala sam se ruku punih prelepih stvari, od svilenih i kašmirskih marama do zidnog sata i kožnih rukavica, a onda se dešavalo da pola grupe napusti ručak i trčećim korak se uputi u CUM ili GUM odakle sam se upravo vratila. Odakle su se najčešće vratili praznih ruku, jer su se te lepe i za nas sve redom jeftine stvari, rasprodavale brzinom munje, budući da robe nije bilo dovoljno ni za lokalno stanovništvo.

Onda su mi nudili plaćenu dnevnicu, samo da odustanem od razgledanja i idem sa njima u kupovinu. Odolela sam njihovoj ljutnji, a da nisam, ostala bih uskraćena za, recimo, Novopečenske manastire ili Muzej minijatura u Kijevu.

U vozu koji je hitao iz Moskve ka Kijevu, negde pred zoru sam uradila intervju sa Igorom Belanovim, tada najboljim svetskim fudbalerom, koji se sa ekipom Dinama vraćao sa utakmice. Muški deo grupe toliko je bio oduševljen ovim, neplaniranim intervjuom koji je posle završio sa sportskim stranama „mojih“ novina, toliko da su se trpali u svaki kadar i jedva smo uspeli da uradimo i jedan valjan i validan snimak.

No, da se vratim na Ljvov- da ne bi  sjajnog linkovanog teksta, za mene bi to i dalje bio samo jedan siv, nezanimljiv grad neke čudne arhitekture, za koji nikada ne bih rekla- tamo bi trebalo da se vratim.

A trebalo bi.

 

 

Advertisements

16 мишљења на „Upoznajte Lavov ili… kako ga ja nisam upoznala

  1. Dobro veče Negoslava, evo imam jednu tužnu vijest…napustila nas je draga Farah Krvavac 😦 Magazin Gracija
    16. svibnja u 11:33 ·

    Farah Krvavac, prevoditeljica engleskog jezika i Gracijina blogerica, otišla je u neki bolji svijet…

    1. Draga… tuga… šta drugo da kažem. Mi smo u grupi Blogeri na Fb odmah objavili i postavljamo sve tekstove o njoj… njoj u spomen. A ja imam neku našu ličnu prepisku, počele smo bile da planiramo neku knjigu… pa se sve to izdešavalo i stale… i kanim se da je nekako negde objavim… bar za 40 dana. Pozdrav i hvala ti.

  2. Izuzetno mi je drago što Vas je moj putopis podsjetio na Vaš boravak u Lavovu i podstakao da podijelite svoju priču. Eto, interesantno je da sam ja u vrijeme Vaše posjete imao nepunih godinu dana i uvijek mi je drago kada mogu pročitati iskustva iz jedne meni potpuno strane vremenske epohe. 🙂

  3. Nego moja draga,probudila si u meni neke davne i lepe uspomene.Baš ti hvala.Volela bih da ponovo vidim i Ljvov i Kijjev i Lenjingrad(tako se zvao kada sam bila tamo) ali se ujedno i plašim da bi sada sve bilo sasvim različito od onoga što pamtim

  4. Poslije prvog čitanja premotavao sam film zbog čega mi je ovaj grad nešto poznat. Da to je grad pobratim Banja Luke što pročitam svaki put kad idem u Banja Luku, a sjećam se i fudbalera Igora Belanova. Eto, ne može niko da kaže da ne postoji neko ili nešto da nas nešto s nečim ne veže.

    Pozdrav 🙂

  5. Ау, Негославна, како си почела, забрину ме1 Реченица на крају те искупи скроз. Лепо рече Станимир ту једну реч: ЧЕЖЊА!
    Кад кренеш поново, стрпај нас у кофере 🙂

      1. Што рече Душко Домановић у величанственој песми „Кад се поново родим“. Џабе мени што сам била добар ђак, то се више не важи, птице не лете, или бар све ређе. О разлогу не бих…
        А кад се поново родим, можда се тамо и родим, ко оно претпрошли пут.
        Ма, ВАЖИ, Него, како не важи (покажи им сине, покажи!)

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s