Hvatate li se za novčanik ili ste navikli da vam uvek drugi plaćaju piće

Ovaj tekst pišem tendenciozno i po narudžbini nekih Fb prijateljica koje su me zamolile da progovorim i na ovu temu. Ideja za njega nastala je kao posledica teksta koji možete pročitati ovde, a koji je naišao baš na polemike, najviše na Fejsbuku, i to od apsolutnog odobravanja, slaganja sa svakom rečenicom u njemu, do, doduše bledunjavih, ali ipak pokušaja da se ospore neki stavovi autora, tj mene.

A mnogi su se javljali i privatnim porukama. Pisali su o sopstvenim iskustvima, ali ne toliko detaljno kada je porodično grebatorstvo u pitanju, koliko kada je reč o izlascima koje obično opisujemo kao „na kafu“ ili „na piće“sa, i rođacima i prijateljima i poznanicima.

tumblr_mupvgag1mv1sl9q6xo1_500

Dužna sam, zarad svojih… ljudi, od rodbine do poznanika, da kažem kako njih u ovoj priči zaista nema. Ako sam ikada imala probleme i ako sam se ikada sa nekim oko ovih pitanja svađala i raspravljala u kafani, to je bilo zato što smo se otimali oko toga ko će da plati. Možda zato što sam na grebatore alergična i što se klonim takvih, ne zato što mi je problem da im platim piće ili dva, nego zato što ne želim da me iko pravi budalom. Pa bih im radije platila da ga popiju sami nego još da im pri tome pravim i društvo. Jednostavno, ni piće ni kafa ni sam razgovor ne prija me sa nekim za koga znam da se čitavo to vreme vrpolji i smišlja kako da ode do toaleta baš kad je vreme za plaćanje ili mu se pogled gubi negde u daljini baš kada naiđe konobar.

Da se razumemo- desilo se i meni da izađem na piće bez novčanika, dešavalo se i mojim prijateljima, dešavalo se da neko od njih ili ja platimo dva-tri puta za redom, nije sve baš na bazi reciprociteta, ali imam u svom okruženju i muškarce koji smatraju da u njihovom društvu niko ne sme da plaća, pogotovo kada je dama u pitanju i oni su mi, iskreno, najveći problem. Nemam ništa protiv toga da muškarac bude kavaljer, ali mora ponekad da dopusti i da njemu neko plati piće ili ručak.

„Ja pristanem, nađemo se, pričamo, konobar dođe, oni se ne ‘vataju za novčanik.“

„Samo da ti kažem ovo: čitam ovu priču i kao da si mene opisivala. Ma grozan smo mi narod. Lako je tebi ti imaš, tako kažu. Imam zato što znam gde dajem pare, kad i koliko, a znam i da jedem pasulj tri dana, kad nemam. A oni jedu šnicle svaki dan. E sad još i ovo, možda ti bude zanimljivo da pišeš i o tome. Juče sam htela sebe da išamaram, da se bacim na asfalt i da se bacakam kao dete kad mu ne kupiš sladoled. Stalno me neke face, neki likovi iz mog okruženja, moji prijatelji, poznanici…  zovu. Ajmo da se nađemo, da pijemo kafu, da pričamo. Ja pristanem, nađemo se, pričamo, konobar dođe, oni se ne ‘vataju za novčanik. U poslednjih mesec dana dala sam na piće, na koje sam bila pozvana jedno šest hiljada dinara!!„- piše mi jedna od onih koja pokušava da se izvuče iz zajedničkog pijenja kafe sa onima koji je pozivaju kako bi ih ona izvela.

„Pozove me rođaka koja ima kuću, vilu bre a ne kuću, ima platu 75.000 i njen muž toliko… popijemo kafu, ja platim- a ona zvala“- kaže mi druga, koja ne bi da se baca na asfalt, ali joj je dozlogrdilo da bude ovca.

„Danima me je pozivala neka FB poznanica koja je nedavno dolazila u moj grad- volela bi da me bolje upozna… i te fore. Nađemo se, ona, njena mama i njena rođaka i ja, odemo u neku baštu, lepo se ispričamo i kad kad je  trebalo da platimo, one ćute. Ja platim. Pozove me koleginica, saznala  da idem u njen kraj, kaže, ajde da pijemo sutra kafu, rekoh ajde. Kad te neko zove, bre, misliš da će on da plati, tim pre što ona  pije  i kafu  i kiselu i pelinkovac.  Ja samo nes. Konobar dođe, ona se ne ‘vata za novčanik. Opet, danima me  druga molila  da se ispričamo negde na kafi. Nije mi se išlo ič, al reko ajde, da je ispoštujem,  zaposlila se pa primila već tri-četiri plate, verovatno hoće da me časti. Uđemo u Mek, krenemo da naručimo, stanemo u red  i ona kaže: ,, Idem ja da uhvatim mesto u bašti“. Ja opet platim. Kaže moj pametni muž, ma što se nisi okrenula i da izađeš i da ideš negde da sedneš sama i popiješ šta ‘oćeš da te ne prave više na budalu.“- piše mi treća.

Koliko košta „prijateljstvo“.

Onda sa jednom za koju znam da je niko neće preveslati žednu preko vode, pričam na ovu temu, a ona izgleda ima univerzalni i brozopaleći savet za sve:

„Dešavalo se i meni“- kaže- „a sve u stilu, ona ima, da se pozovu na… izlazak, piće, kolače, ručak… time što, kao, oni pozovu mene. I baš mi je bilo zabavno jedno vreme da se nosim sa njima. Probala sam svašta. Nekima kažem, vrlo rado, ali nemam para, a odgovor glasi: hahaha, tiiii nemaš para, ma ajdeeeee… Nisam ni očekivala od takvih da kažu, pa ja te pozivam ili pare ti i ne trebaju kad ja zovem ili… nešto slično, ali takve obično posle sličnih odgovora pozovem kod sebe na kafu. Pa neka se ispričavamo do mile volje, ne koštaju me ko u kafani, gde ih vodim na njihov poziv, a nikad ne znaš kolko će da te koštaju. Onima, koji imaju naviku da povedu prikolicu pride, očekujući valjda da ja nastavim da budem ovca, priređivala sam iznenađenje druge vrste: popijem šta sam naručila, a namerno naručim bar kafu i sok da bih im dala šansu da se sami navuku, isprse se i oni za sve i svašta očekujući da je na moj račun pa posle pola sata izvadim pare za svoja pića, kažem da sam dobila poruku i da je iznenada nešto iskrslo, tresnem pare na sto i odem. Šta kažeš, podlo?! Nije, draga moja, imala sam i ja te dileme u nekoliko navrata i, veruj mi, sve ovo ima svoju daleko dublju predistoriju, koja je mene i te kako koštala. I nije, bre, zaista nije najvažnija sama cena pića, koliko me košta ono osećanje da sam izigrana… da me neko pravi budalom i to na moj račun, pri čemu se zapravo pitam, koliko košta to „prijateljstvo“ i da li bi me, ti koji me pozivaju na piće da bih ga ja zapravo platila, uopšte i pozvali da nije te „sitnice“.“

Ostadoh bez argumenata. Dragi moji, vi koji ste do sada bili u dilemi i koji ne želite da i dalje budete ovca, da se pitate da li vas smatraju budalom i zašto vas prave budalom, koji ste hteli da udarate glavom o asfalt kad pola plate date plaćajući piće onima koji su vas na njega pozvali… nemojte posle da kažete da nisam reagovala na vašu muku.

A ja odoh u omiljeni parkić na kafu.

Zvala me drugarica. 😉

 

ilustracija je odavde 

Advertisements

17 мишљења на „Hvatate li se za novčanik ili ste navikli da vam uvek drugi plaćaju piće

  1. Rada72

    Kada nekoga pozovem na kafu i sok, kolače, podrazumeva se da ja plaćam račun. Ne volim da se grebem. Kada mene neko zove na piće i tada vadim novčanik, odnosi se i na prijatelje, ne samo na drugarice.
    Inače Nego, primetila sam da dosta pišeš o novcu, pozajmicama i sličnim stvarima…ne razumem baš zašto to radiš. Da li je materijalna strana toliko važna?

    1. Stvarno? Ja nisam primetila.
      Mada, novac je sastavni deo naših života i bez njega se ne može pa i kad bi tako bilo, ne bi bilo ništa čudno. Tim pre što sam ja po struci diplomirani ekonomista pa mi su mi teme vezane za novac svakako u krvi.

      Ovaj tekst, ako nešto nije jasno da ponovim, napisan je na molbu nekih koji ne pišu, ali vole da se njihova reč čuje. I, za one koji su dobronamerni, ovo je najmanje priča o novcu. Mnogo više ovo je priča o karakteru. I o časti. Koje nemaju, očito, svi oni koji druge ljude pozivaju na piće a onda se izmaknu i naprave ih na budale.
      Znaš, ljudi ne vole da ih neko pravi budalom. Kao, na primer ja, a ipak sam opet jutros dozvolila jednoj.
      Krenula sam na pijacu sa obećanjem samoj sebi da više neću da reagujem empatično i da pokupujem sve što mi razno-razne tetkice (mlađe od mene, šalim se) guraju u torbu samo zato što im sa žuri da idu kući. Prošli put je to bio lukac… kad sam ga već platila i nosala šteta da se baci, pa sam ga na kraju iseckala i stavila u zamrzivač. Zlu ne trebalo. A pijaca mi pred nosom i mogu svaki dan da kupim po vezu-dve svežeg umesto što sam se sažalila pa kupila čak 10 vezica!!
      I nisam ponosna čvrstinom svog karaktera. Moli me jedna jutros da kupim salatu, malo joj ostalo, meni salata ne treba jer je imam od juče i jer sam upravo kupila i kupus, ali mi neprijatno da odbijem, kažem, ajde daj mi jednu, iako mi ne treba. Ma uzmi obe, evo ti za 40 dinara… ma ne treba mi salata, imam… ma uzmi, jutros sam je brala… ali ne treba mi… ali mnogo je dobra, će vidiš, samo 40 dinara… aman, evo ti 40 dinara, neću salatu, ima da je bacim… nenene, uzmi, uzmi… ja se otimam, ona stavlja u kesu, vidim oće i one listove da mi stavi… neću te listove, baci to…nenenene, mnogo je dobro, uzmi, uzmi… i natrpa žena meni i salatu i listove koji su bili na dnu kese… ja držim kišobran u jednoj i jaja u drugoj ruci, ne mogu da se otimam i da se raspravljam.
      Eto, ispričah ti ovo u pokušaju da ti objasnim ako hoćeš da shvatiš neke stvari- nije ovde u pitanju žalosnih 2o dinara. U pitanju uopšte nisu pare, pa jedna kafa košta ko dve kese pune salate. U pitanju je princip. Kad sam je već platila, neka je i dinar, žalosno je da je bacam. I tako ćemo sutra da jedemo bajatu salatu dok onaj kupus požuti, a i da nije kupusa, mogla sam da si kupim svežu salatu. Ko što ne mora da dinastam smrznuti lukac, kad sam mogla da imam svež.
      A sve je to samo zato što ne umem da kažem ne. Da li imam previše empatije ili manjak asertivnosti, ne znam, ali pare nikako nisu u pitanju. I sve se nadam, ako o tome pišem, nekome će to pomoći. Ako je budala ko ja.
      Za vam pametne, koji ne razmišljate o parama, ne brinem. 🙂

      1. Nego,ja te potpuno razumem.Na pijacu uglavnom idemoj muž baš zato što se ja kao i ti vratim sa nečim što mi nije potrebno,lošeg je kvaliteta i platila sam ga skupo.Jasno je meni sve to ali mi obično žao bakice koja to prodaje.I nije ona napravila budalu od mene nego sam ja izgleda takva rodjena 🙂

        1. Vidi, ja i sama vrlo često kupim od njih nešto… ima jedna koja u centru prodaje cvece i ja, kad vec pijem kafu, platim i njoj jedan buket i ne uzmem ga, ali to je moja voja i kad ja hoću. Ove o kojima pišem su mlade žene, kupujem od njih radije neko od preprodavaca, ali bre nemoj da mi uvaljuješ ono što ti je ostalo damo d abi ti otišla kući što pre. Da ti ne pričam, tako me jendom jedna napala da je spasim, ostao joj samo paket jaja… meni ne trebaju ali ajd, kad poče da mi ih pakuje, ispade da su dva polomljena. I naplati ih ona, ne trepnu. Ali zahvaljujući tome ja nikada vise kod nje nisma kupila jaja… toliko je ljuta da je prestala i da mi se javlja, a ranije me presretala na pola puta i ubijala se od ljubaznosti, videla da joj pali ta taktika zagovaranja ljudi samo da bi kupovali od nje. E, takve ne mirišem, ič. A ovo, pokušala sam da objasnim Radi koja mi zamera što pišem o parama. Nije ovde o parama reč, nego o tome kakvi smo mi to ljudi.

  2. Pričala mi prijateljica da u jednom španskom vodiču u kome se opisuje Srbija piše – Srbi toliko vole da časte i plaćaju da će se uvrediti ako vi platite umesto njih. 🙂 Možda i ovi što zovu misle da će se pozvani uvrediti ako ne bude platio – pa se prave stranci… da ne uvrede pozvanoga 🙂 šalim se, sve si rekla kako je…

  3. U Sremu sam živeo 45 godina, u ona vremena kada se imalo, često se išlo na piće i bilo je sasvim normalno, da onaj ko te zove ili ako Vas ima dvoje-troje i taj zove, da plati tu rundu pića, i tako i ostali. Takođe sam se susreo sa pojedincima koji iz principa neidu za sto ako nemaju novca jer ne mogu da uzvrate i da se ne bi brukali i vrpoljili na stolici gledajući na sat, kao da žure, elegantno odbiju i kažu: „Izvini, ne mogu, imam neku obavezu neodložnu…“ jer neće da seda pošto nema da uzvrati. Vrlo je ružno, inicirati odlazak na piće ili kafu nebitno, a da plati pozvana osoba ?

      1. uf… to nije humano već „nizak“ udarac. Ja sam imao prilike da se nećkam i otvoreno kažem da nemam novca, ali lice koje me pozvalo to je prihvatilo i reklo: „Ajde, ja te zovem“, mada se i tada neugodno osećam, što sedim a u grču sam nekom.

        1. U tom slučaju takav osećaj je suvišan. Kada neko zove, to je od srca i uopšte ništa više nije važno. Ovde se govori o grebarenju kao stilu, svakodnevnom načinu ponašanja- ja sam jednom zaboravila novčanik a pošla sa poznanicima iz jedne firme na doručaj i jesam htela u zemlju da propadnem ali, šta sad. Nadoknadila sma to, da li veruješ, posle mnogo godina i to tako što sma odnela oklon onoj koja je platila, kada je prešla u drugu firmu, jer smo se jako retko viđale.

          1. To je lepo sa vaše strane. Grebarenje za neke je isto što i onima koji moraju nešto da ukradu, uzmi kad vide neku stvar, ono što im je u krvi i ne mogu se tome odupreti. Navika grebarenja je vid bezobrazluka i što je najtužnije, moć pojedinca koji to radi i njegova nesposobnost da to sam uvidi, već misli da je to sasvim normalno. A, sve počno od grebanje za jednom cigaretom do krupnijih stvari…

  4. Baš zbog svega što si navela imaju Nijemci pravo, oni plate svatko sebi, pa jedu i piju koliko imaju u novčaniku. Ja sam se ispočetka iščuđavala i zgražavala nad tim njihovim običajem, bome danas mislim da imaju i te kako pravo. Samo ja sam na zadnjoj kavi bila pred jedno 12 g s jednom našom, i nisam dala da plati, tako da se nisam istrenirala s ovim svatko sebi, ali reci da nisu u pravu? 😉

    1. Jesu. Interesantno, nešto slično mi je napisala na Fb jedna, takođe tamo gde si i ti. A meni bi ovo odgovaralo, znaš najviše zbog čega… ja mnogo volim salate i rado bih sebi naručila još jednu jer prvu pojedem brzo, ali kad drugi plaća nekako mi je neprijatno.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s