Nasmeje te sunčev zrak na obrazu s kojim se budiš, susret s pogledom komšijske mačke koja se preko terase popela do prozora i iznenađena ko da joj je prvi put viri kroz prozorsko staklo, otkriće cvetnog pupoljka amarilisa koji štrajkuje još od one zime kada je promrzao skoro do korena, rečenica iz knjige u kojoj se pronađeš… pa iz topline takve bezbednosti izađeš na ulicu. A bolje je da nisi. Mislim, bolje bi bilo, al kad već jesi… jednostavno si prinuđen da gledaš u smrknuta lica među kojima si kroz godine navikao da tražiš i neka s tračkom osmeha u pogledu i osmehu, tragom vedrine na čelu i bar sa nekom borom smejalicom na obrazu, između onih koje otkrivaju gorčinu.

7496_10153345499332461_7995385304563731225_n
A nije sve tako crno. I ima i besplatnih lepota. I jeftinih razloga za osmeh. I dostupnih lekcija vedrine. I ljudi koji znaju da tu lepotu i osmeh i tu vedrinu neprekidno pronalaze. Makar ih cedili iz suve drenovine.


To je ono, kao kad uzmeš parče bajatog leba pa ga premažeš svinjskom mašću i pospeš mlevenom paprikom i zagrizeš… na primer u detinjstvo. S pogledom u prvi svoj bicikl i kolena oguljena od padanja dok pokušavaš da voziš ko veliki. Pa se setiš, na primer, čokoladice životinjsko carstvo koju si dobio od tetke i koju raspakuješ polako… da ne oštetiš sličicu koju ćeš razmeniti ako je već imaš, ali i da ne polomiš tanku čokoladnu tablu koja ti je u tom trenutku velika ko… ko ona koju si kasnije sam sebi kupio i smazao je bez tog neponovljivog užitka čokoladice tvog detinjstva čiji ukus i sada ponekad osetiš na nepcima… kad zamisliš detinjstvo i sebe u njemu.

ilustracija je s Fejsbuka

Advertisements