Ne moramo ni oko čega da se složimo. Ni o čemu da mislimo isto. Ništa isto ne moramo da volimo. Ništa isto ne mora da nam se sviđa. Ništa isto da sanjamo,planiramo, maštamo, priželjkujemo, učimo, pevamo, čitamo, slušamo…

Ali ipak postoje neke osnovne stvari oko kojih nema ni diskusije, ni dogovora, ni većanja, ni nagađanja i pogađanja. Jednostavno, za nešto se kaže da je to, to… i ni mm napred ili nazad, gore ili dole. Civilizacijski kredo. Ili bar, za ove prostore.

 

Nije primenljiv eskimski sistem gostoprimstva ni ovde ni skoro  svuda, osim među njima, niti se svi pozdravljaju dodirivanjem noseva kao recimo u Emiratima a možda i drugde, niti se svi samo naklone ženi u znak pozdrava bez rukovanja, kao negde u … svetu, niti se svi ljube tri puta, po srpski 😉 , niti se svi izuvaju pre ulaska u tuđi dom kao oni koji su odrasli na Kosmetu, niti svi pri nazdravljanju ispijaju pune čaše žestoke rakije pošto su ukrstili ruke, kao negde u našim krajevima… niti svi idu na slave nezvani, kao u nekim selima, niti svi nose samo pare kao poklon na nekim svadbama… niti stari svuda ustaju deci u javnom prevozu, kao u mom kraju.

cbfba775e69303f381d0bb08bc1e7612

Ali je, bar onima koji nikada nisu menjali mesto boravka, koji teško i da su videli išta osim svog neba, valjda lako da nauče- kada i gde i kako se naziva dobardan, kada i gde i ko kome prvi pruža ruku, kada i gde i ko ima pravo prvenstva, ko i kada ima pravo „preko reda“, kada i gde i od koga se traži… bilo šta da se traži, kada i gde i kome se nudi… bilo šta da se nudi, kada i gde i kako i ko postavlja pitanja i daje odgovore.

Nisu naši stari bili u pravu baš u svemu. Mnogo toga nisu znali, mnogo nisu hteli da znaju, mnogo su grešili. Ali se znalo gde je mesto najstarijem,a gde najmađem članu. Šta sledi vrednome, a šta onome ko je lenj. Kome je gde mesto za svečanim stolom. Ko prvi započinje pesmu i ko i kada i kako započinje kolo. Ko zaslužuje da mu se pomogne a od koga okrenuti glavu. Ko sme da zatraži pomoć i od koga. Kako posavetovati i kako primerom pokazati šta treba i šta ne treba. Ko i kome može i sme da odgovori.

Stare smo odavno prestali i da čujemo, kamoli da ih i po-slušamo, od mudrih knjiga bežimo ko da su kužne, za laka štiva koja bi bila od pomoći i ne znamo da postoje…

 

… i ko nam je onda kriv?

Ispada, najviše onaj ko vidi kako srljamo u ponor iz kojeg nema povratka.

Ako ukažete na nešto što ne valja, reagovaće najviše oni koji su prepoznali nekog svog ili sebe u toj priči… i koji imaju sijaset razloga da opravdaju to, što ne valja. Da objasne, da kažu da greši onaj koji je video to „ne valja“.

Ako ukažete na ono što valja, ako pohvalite onog koji u more tog ne valja unosi dozu optimizma i nagoveštaja da ima nade, opet će se javiti… oni koji su u tome valja prepoznali ono svoje ne valja, za koje opet imaju opravdanja, objašnjenja, razloge… zašto je njihovo ne valja skoro pa i jednako tuđem valja. Jer, to njihovo ne valja valjalo bi, samo da… ne postoje neki koji upiru prstom pa se onaj koji ne valja nađe prozvanim, uvređenim i zapravo time što nastavlja da ne valja, prkosi onima koji pozivaju i savetuju  na- valja.

Zna i taj, ne valja, šta valja, ali su za sve krivi oni što hvale samo to valja i ne daju za pravo, ne daju čast i počast njegovom ne valja. Neće da ga pohvale, podrže, podstaknu, kao što hvale onog što valja. Mrze ga, bre. Očekuju da uči, da nauči kako valja, da se muči pa da i on valja, da se napne, potrudi, čita…

Mnogo su loši, svi oni- i taj koji valja i ti oni koji ga hvale da valja! I šta se svih njih tiče da li neko valja ili ne valja? Ako taj koji ne valja misli da valja, šta ima tamo neko da mu soli pamet, da mu zamera i da od njega očekuje da valja?!

Kako god da okreneš, i kada hvališ i kada kudiš- uvek nekom ne valja.

 

ilustracija je s Fejsbuka

Advertisements