Pričali su mi jednom, a možda sam to samo sanjala…  đavo će ga znati, al’ uglavnom, već mi se neko vreme vrzma po mislima, na javi čistoj kao ovaj prvi prolećni dan… da se negde na kraju sveta, gde se svi putevi zavezuju u čvor i gde se sve vode slivaju  da bi otekle u nepovrat, da se negde na tom kraju sveta sve pretvara u večnost. Nema pitanja, jer se svi odgovori znaju i nema snova, jer su svi oduvek ostvareni. Nema ničeg gorkog i nema gorčine, i nema ni uzleta ni padova, jer nema visine. Nema moraš, jer je sve hoću i nema želim, jer svako ima sve.

I nema gospodara i sluga, rudara i orača, zatvora ni besnih pasa lutalica… oruđa i oružja, injekcija i vakcina, tumora i holesterola. Zavisti i zlobe, bede i nemira, nespokoja, vladara svetom i njihovih plaćenika, smrtonosnih opijata i zmija otrovnica.

Po nekom proročanstvu, kada se pojavi rosa na travi, na tom kraju sveta gde su sve vode otekle u nepovrat sa svim zlom spranim sa ovog našeg dela planete i svemira, kada sve vudu lutke budu zauvek probodene na onom mestu gde sejače zla najviše boli i gde im prestaje glad za zlom još većim, kad grumen dobra postane vredniji od grumena baruta… prestaće da urlaju planeta i nebo i da gutaju nedužne. Sa očišćenih od zlih misli spašće sav teret i njihov znoj će  se pretvoriti u  reke koje ponovo teku nizvodno. Dete će opet moći da se igra sa lutkom, čovek će čoveku biti čovek, a krtice, vaši i sva ostala gamad zauvek će ostati okamenjeno zlo. Da podseća svet, jednom stigao do kraja, na to koliko malo ga deli od toga da ga ne bude više.

Pričali su mi, jednom… a možda sam i izmislila…

14 - 1

Ilustracija je s Fejsbuka

Advertisements