Postoje neka lica sa kojih se čitaju plemenitost i dobrota.

Mogu biti lepa i ruž..  ma ne, manje lepa, mogu biti srećna ali i nesrećna, nasmejana i tužna, vedra i tmurna, raspoložena i ljuta, otvorena i tajanstvena… ali su to uvek lica koja želite da vidite, da sretnete, da gledate. I što se više udubljujete u njih, u toplinu njihovih očiju, u njihovu mimiku i njihove bore, u namrštena čela ili vedre obraze, sve više upijate tu toplinu kojom zrače i srećni i tužni, i nasmejani i plačni, vedri i zabrinuti. I poželite da ih opet i opet i… opet sretnete, da vam se nasmeju te tužne il srećne oči, da vam požele dobar dan, da ih pitate kako su… mama, tata, žena, muž, deca, svekrva, šef, komšije i rodbina,problemi, radosti, krediti… ma… sa njima nikakav razgovor nije ni dosadan, ni težak, ni opterećujući. Njihove brige ne dave, žalbe ne more, uzdasi ne opterećuju.

10982709_10152720081207825_5488833316374190437_n

I postoje ona lica od čijih očiju bežite, čijeg se pogleda plašite, čija vas hladnoća prži. Čije susrete svim silama želite da izbegnete. I kada prosipaju smeh i kada zrače tugu, i kada su vedra i vesela… i kada zloba koju isijavaju nije usmerena na vas, i kada su kivni na čitav svet, i kada „vole“ pola svemira. Pa izbegavate i samo pogled na takva lica i susretanja sa njima, sklanjate im se kad god možete i sve činite da vas nema u njihovom vidokrugu.I najskuplje piće sa njima je gorko, najbolji kolač bljutav i najfinija muzika para uši.

E, za takve jedino nema opravdanja što su… takvi. To im nije u genima. A i ako je stečeno… vaspitanjem, iskustvom i čime god već ne, može se korigovati. Ne vežbanjem lica na „facu dobrote i plemenitosti“, već treniranjem duše. Korak po korak. Reč po reč. Osmeh po osmeh. Dobrota za dobrotom.

Sve do onog trenutka kada sav otpadni materijal iz svoga bića ne izbace van. Bez obzira na gene, poreklo, podneblje, uslove života, odrastanje, nevolje i muke… svi imaju šanse da budu ili ako već nisu, da postanu oni ljudi iz prvog pasusa.

fotografija je s Fejsbuka

Advertisements