Trilogija ovdašnje svakodnevice

Postoje ljudi koji su u našim životima oduvek i zauvek.Povremeno ili stalno, oni su uvek tu negde, kad ustreba i kad samo treba da postoje, da budu, da jesu to što jesu i tu gde jesu, blizu, daleko, svejedno.Sa njima se razumemo i ne razumemo, raspravljamo i ubeđujemo, ponekad svađamo i mirimo, zameramo i opraštamo, radujemo i tugujemo, smejemo i plačemo… ali se uvek neizmerno, beskrajno i verno volimo.
I postoje oni koji su u našim životima samo ponekad. Kraće ili duže, svojim prisustvom ispunjavaju neki deo naših dana, usputnim ćaskanjem, zajedničkim ispijanjem kafe, neprekidnim razgovorima satima i danima, dugim šetnjama, zajedničkim putovanjima. Pojave se u našim životima da oboje neku njihovu stranu svojom dobrotom, mudrošću, pameću, lepotom, znanjem, iskustvom… svojom osobinom da lepo govore, slušaju, pevaju, ćute… budu malo uz nas pa odu. Ili mi odemo od njih. Zasitimo se jedni drugih. Ispričamo sve priče, ispevamo sve pesme, ispešačimo sve korake koje kao da nam je neko unapred odbrojao i… sećamo se jedni drugih s poštovanjem i ljubavlju, sa setom, tugom ili radošću. Do nekih sličnih ljudi koji će, kao i oni, ušetati u naše živote da zajedno otpešačimo tu lepu stazu druženja unapred izbrojenih koraka.


I ima i onih koji su u naše živote ušli greškom. I sa njima pričamo, pijemo, jedemo, šetamo… ali nas sve to žulja kao kad nam se kamen uvuče u cipelu a mi nikako da se sagnemo i da ga izvadimo iz nje. Pa se vrpoljimo i preznojavamo i osećamo se nelagodno sa njima, al ipak istrajavamo u toj igri traženja neke tačke oslonca na kojoj bismo ih zadržali ili one s koje bismo se lakše udaljili. Dok se okreneš, oni više nisu tu. Bilo, ne povratilo se.

I niko, ni oni koji traju i oni koji dođu i odu, u radosti i veselju, s tugom ili sa pesmom, i oni koji će tek otići i oni koji će doći da ostanu ili da odu… niko u naš život nije došao slučajno i bez nekog jakog razloga. Od jednih naučimo kako da budemo dobri i bolji, kako da dajemo i da primamo, kako da se radujemo tuđem dobrom… kako u sred noći biti za nekog uvek i kako ćutati kad treba. Drugi nas uče kako nije sve prava linija i da od dobrog ima manje dobro, od lepog manje lepo i od ružnog još ružnije. Da osim ljubavi postoji i mržnja, osim čestitanja i odobravanja zavist, osim prijatnosti dosada i osim radovanja izbegavanje.
A najlepše u svemu je da… postoje ljudi koji su u našim životima, ako ne oduvek , ono bar zauvek.

1655965_519279494859662_2129203055_n

Svi volimo mir u svetu. I rado pričamo o njemu. O tome kako bi bilo kad bi bilo… da nema rata, gladi, ugnjetavanja, mržnje, zavisti, eksploatacije države nad državom, agresije, nepravde… Mnogo lepo bi bilo. Planeta bi bila divno mesto za život. I svi bi bili srećni, zadovoljni siti, odeveni, zaposleni, obezbeđeni.

Tako to biva kad se vodi politika na globalnom planu.
Na ličnom je malo teže.
Teško nam je da nazovemo komšiji dobardan, da sklonimo kantu za smeće malo dalje od ulaza u njegovu kuću, da namestimo streju tako da voda ne odlazi u njegovo dvorište… da poguramo nečija kola kad se zaglave u snegu ili se pokvare pred semaforom, da ne trubimo ako su ga brige zanele pa nije dve sekunde pre zelenog na semaforu startovao motor,.. da ponesemo bar jednu torbu komšinici kojoj su ruke pune tereta, da ustupimo red nekome ko je ljubazno zamolio (one koji ne znaju ili neće da ljubazno zamole ne treba ni primećivati), da kažemo prodavačici dobardan, hvala i doviđenja, da sami spakujemo svoje kupljeno u megamarketu a ne da čekamo da to kasirica uradi, da sa strankama razgovaramo kako je red a ne osorno i nadmeno i drsko, da ustupimo mesto u prevozu starijima, bolesnima, majkama sa malom decom, da majka s malim detetom stavi to dete na krilo kada vidi da je gužva a ne da se pravi i blesavom i ćoravom dok starci i bolesni pored njih stoje, da naučimo dete da se u društvu deli sve, pa i čokolada (a ako se ne deli onda se u društvu i ne jede), da se na Fb starim tetama ne obaraćamo sa „šta ima“ i „je l’ voliš mlađe“ i da im ne dosađujemo smajlijima i istim pitanjima sve dok nas ne blokiraju… da na Fb ne budemo uvek antiprotivni i da ne pljujemo sve i svakoga od ponoći do sledeće ponoći, da i nekome kome se omakla neka glupost oprostimo jer je možda imao loš dan… da smeće bacimo u kontejner a ne pored njega, da ponesemo kesicu za… kad povedemo psa u šetnju, da ne pravimo spletke kolegi na poslu, da uzmemo u zaštitu kolegu koga maltretiraju na poslu, da odbranimo klinca koga na naše oči maltretiraju drugari, da prijateljima u lice kažemo da se ne slažemo s tim što maltretiraju staru majku ili oca, da obiđemo napuštenog i od dece i od boga zaboravljenog suseda, da zaštitimo komšinicu koju maltretira muž, da izdvojimo neki dinar za nekoga ko nema, da istolerišemo galamu iz tuđeg stana gde je inače uvek tišina, da stare stvari i hleb od juče umesto u kontejner stavimo pored, da… uradimo svakoga dana nešto lepo, nešto što će nekome izazvati osmeh… ili da bar ni jednog dana ne uradimo ništa što će nekome izazvati suzu ili tugu.

268008_213679555336262_1956003_n

Jednog mog druga prevario je čovek sa kojim je više godina u povremenom poslovnom odnosu. U stvari, nije ga prevario u smislu današnjeg poimanja prevare gde ti neko nešto uzme, otme… „samo“ ga je malo slagao da će biti kako su se dogovorili a onda, kada je dobio primamljiviju ponudu i mogućnost za veću zaradu, našao je izgovor da raskine usmeni dogovor sa njim.

Moj drug se najpre iznenadio pa se iznervirao, naravno i da se naljutio i razočarao… mogao je on i da ga podseti na datu reč, obećanje, dogovor, minulu saradnju… mogao je i da galami, psuje, vređa, preti… a mogao je čak i da mu napakosti, to bar danas nije teško u stilu one „ako ne mogu dobro da ti učinim, loše mogu kad god se setim“. A on je, posle početnog šoka izazvanog pitanjem „kako može“, odlučio da… zaboravi.
Šugava vremena rađaju šugave ljude. One koji broje samo danas i koji od sutra očekuju jedino sledeću priliku da nekoga prevare, obmanu… da nešto sitno, jednokratno, ušićare. Lišeni za osećanja časti, obaveze držanja date reči i  dogovora, poštovanja klijenta ili partnera, oni životare od danas do sutra u svojim „biznisima“, „projektima“, „akcijama“ i ostalim budibogsnama potezima, umesto da svoje firme i svoje poslove grade na čvrstim temeljima pouzdanosti, poštenja i sticanja Imena.
Kad jednom kola krenu nizbrdo i posao stane, krivi su im država, propisi, poreske službe, inspekcije… vreme, ljudi, tuđa pakost, zavist i zloba, a možda i poneke urokljive oči, vradžbine, radnici koji zabušavaju ili potkradaju, konkurencija koja je popravilu nelojalna, loša sreća…
Svi imamo u svom okruženju ovakve. Koji misle, dok im ide, da su bogom dani i da će tako večito da im ide. I ajd sad, kažite im kad počne zlo i naopako, da su sami krivi. Iz momenta ce vas zamrzeti, jednako kao i da im na vreme ukažete da ih put koji su izabrali vodi u sunovrat.
fotografije su s Fejsbuka
Advertisements

5 thoughts on “Trilogija ovdašnje svakodnevice

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s