Još nije kasno

Još nije kasno da neko nekome ovaj mart  učini najlepšim mesecom u godini.

Svežanj stihova, pokupljenih u nekim lepim antologijama, smišljenih u svojoj mašti i svojoj stvarnosti, u snu, sutonu ili kada se budi…  Nekoliko divljih ljubičica ubranih u šetnji šumom kraj naselja, po koja zvezda oteta od vasione pod šturom mesečinom koja se gasi… Plamičak vatre u očima.

Прочитајте више „Još nije kasno“

I kada hvališ i kada kudiš- uvek nekom ne valja.

Ne moramo ni oko čega da se složimo. Ni o čemu da mislimo isto. Ništa isto ne moramo da volimo. Ništa isto ne mora da nam se sviđa. Ništa isto da sanjamo,planiramo, maštamo, priželjkujemo, učimo, pevamo, čitamo, slušamo…

Ali ipak postoje neke osnovne stvari oko kojih nema ni diskusije, ni dogovora, ni većanja, ni nagađanja i pogađanja. Jednostavno, za nešto se kaže da je to, to… i ni mm napred ili nazad, gore ili dole. Civilizacijski kredo. Ili bar, za ove prostore.

 

Nije primenljiv eskimski sistem gostoprimstva ni ovde ni skoro  svuda, osim među njima, niti se svi pozdravljaju dodirivanjem noseva kao recimo u Emiratima a možda i drugde, niti se svi samo naklone ženi u znak pozdrava bez rukovanja, kao negde u … svetu, niti se svi ljube tri puta, po srpski 😉 , niti se svi izuvaju pre ulaska u tuđi dom kao oni koji su odrasli na Kosmetu, niti svi pri nazdravljanju ispijaju pune čaše žestoke rakije pošto su ukrstili ruke, kao negde u našim krajevima… niti svi idu na slave nezvani, kao u nekim selima, niti svi nose samo pare kao poklon na nekim svadbama… niti stari svuda ustaju deci u javnom prevozu, kao u mom kraju.

cbfba775e69303f381d0bb08bc1e7612

Ali je, bar onima koji nikada nisu menjali mesto boravka, koji teško i da su videli išta osim svog neba, valjda lako da nauče- kada i gde i kako se naziva dobardan, kada i gde i ko kome prvi pruža ruku, kada i gde i ko ima pravo prvenstva, ko i kada ima pravo „preko reda“, kada i gde i od koga se traži… bilo šta da se traži, kada i gde i kome se nudi… bilo šta da se nudi, kada i gde i kako i ko postavlja pitanja i daje odgovore.

Прочитајте више „I kada hvališ i kada kudiš- uvek nekom ne valja.“

Volim

Volim ljude sa lepim rukama i lepim punim usnama. I toplim očima. S iskrenim osmehom. Sa čvrstim stiskom ruke i odlučnim pokretima. Ljude koji lepo pričaju i koji znaju da lepo ćute.Koji umeju da slušaju. I koji te čuju. I vide nerečeno. Čiji zagrljaj teši. Čiji smeh je zarazan.Čije je rame udobno za… da nasloniš glavu da te prođe… sve zarad čega si je baš tu naslonio.

Volim ljude u čiju reč jednostavno, ne sumnjaš, šta god da kažu. Koji drže datu reč. Koji ispunjavaju obećano. Koji ne kasne. Koji ne mrze. Ne zavide. Ne žele i ne čine drugome zlo. Koji se raduju tuđem dobrom i svačijoj sreći. Koji daju i koji primaju. Koji dele jabuku na pola. I kockicu čokolade.

Sa kojima se ne posvađaš i kad imaš sukob mišljenja. Sa kojima se ne mrziš čak i onda kada se posvađaš. Koje voliš i koji te vole i kada zaćutite. Koji znaju da kažu izvini. Koji znaju da prime izvini. Koji mogu da oproste. I kojima možeš da oprostiš.

Прочитајте више „Volim“

A možda sam sve izmislila

Pričali su mi jednom, a možda sam to samo sanjala…  đavo će ga znati, al’ uglavnom, već mi se neko vreme vrzma po mislima, na javi čistoj kao ovaj prvi prolećni dan… da se negde na kraju sveta, gde se svi putevi zavezuju u čvor i gde se sve vode slivaju  da bi otekle u nepovrat, da se negde na tom kraju sveta sve pretvara u večnost. Nema pitanja, jer se svi odgovori znaju i nema snova, jer su svi oduvek ostvareni. Nema ničeg gorkog i nema gorčine, i nema ni uzleta ni padova, jer nema visine. Nema moraš, jer je sve hoću i nema želim, jer svako ima sve.

I nema gospodara i sluga, rudara i orača, zatvora ni besnih pasa lutalica… oruđa i oružja, injekcija i vakcina, tumora i holesterola. Zavisti i zlobe, bede i nemira, nespokoja, vladara svetom i njihovih plaćenika, smrtonosnih opijata i zmija otrovnica.

Прочитајте више „A možda sam sve izmislila“

Nemoj slučajno da se osvrćeš oko sebe dok čekaš

Čekaj da prohodaš, da porasteš,  da diplomiraš, da se zaposliš, da budeš svoj čovek, da nađeš momka il’ devojku, da se iživiš, da se neizlečivo zaljubiš, da se udaš il’ oženiš…

Čekaj da stane kiša, da svane, da otopli, da zahladi,  da izađe sunce, da se smrači…

Čekaj da bude para, da imaš vremena, da možeš i da smeš…

Čekaj da umeš, da naučiš, da navikneš, da razumeš…

Čekaj da ti dozvoli mama, da se složi tata, da te pusti devojka, da ti odobri momak… da se ne naljuti žena, da muž ne gunđa… da dete nema ništa protiv…

Čekaj da sazriš, da ojačaš, da budeš snažan i spreman… da dozvoli doktor, da prestane bol u kolenu, da ozdraviš… da se pridigneš… da prohodaš…

Прочитајте више „Nemoj slučajno da se osvrćeš oko sebe dok čekaš“

STRAH OD PEVANJA (U RALJAMA KAFANČETA)

Pojavila si niotkuda i osvojila nas- ako smem tako da kažem za moje blogerajsko-fejsbukovsko-prijateljsko-istomišljeničko jato, svojim neobično jakim tekstovima, posebnim stilom i nekom tihom tugom koja provejava u mnogim njenim tekstovima. Upoznasmo je na karaokama, ako se uopšte može poznanstvom nazvati nešto što je nastalo između decibela iz one mašine koja ima i zvuk i sliku, da ne kažem reči i melodiju i piskutavo-kreštavih tonova iz naših nemuzikalnih grla, čast svetlim izuzecima u liku jednog Cara i jedne Vere. Skitara iz evoblogamoga, Zorica, novopečeni član jednog simpatičnog društva pozitivnih blogera i nihovih prijatelja i drugova, bračnih i ostalih, gost-bloger moj današnji:

306e0017-fef2-4aed-8bc1-a5b95638e5d7

 

Zovu me na karaoke. Moje  drugarice. Sve ženskaći. Ženka do ženke, majke

mi! Ana, ina, ava, era, ndra, ica, nka…..

Alo, bre, ja sam ozbiljna žena, majka, supruga, snajka (čitaj: žena u

godinama)… ja na to kasnim! Pušta mene familija da se okam, ali ono, ono

prvo, a ne!

Da vam pričam. Za sve je kriv onaj Bata Živojinović, Bata Valter, ali ne iz te

priče. Izlizao se link od silnih pregleda, popularan je taj i u Kini, a malih

žutih ko žutih mrava, pitajte Tarabiće (ne smem politiku da mešam,

autocenzuraš sam BAŠ), pa da ga ne postavljam i tagujem. U stvari, ne bi to

ni bilo loše za reklamu, zbog pregleda u Kini. Ma kome je još do pregleda!

To asocira na doktore, a ovde, hmmm, doctor apsolutno nije potreban. Ko

se to tamo smeje?

Прочитајте више „STRAH OD PEVANJA (U RALJAMA KAFANČETA)“

LJUDI IZ PRVOG PASUSA

 

Postoje neka lica sa kojih se čitaju plemenitost i dobrota.

Mogu biti lepa i ruž..  ma ne, manje lepa, mogu biti srećna ali i nesrećna, nasmejana i tužna, vedra i tmurna, raspoložena i ljuta, otvorena i tajanstvena… ali su to uvek lica koja želite da vidite, da sretnete, da gledate. I što se više udubljujete u njih, u toplinu njihovih očiju, u njihovu mimiku i njihove bore, u namrštena čela ili vedre obraze, sve više upijate tu toplinu kojom zrače i srećni i tužni, i nasmejani i plačni, vedri i zabrinuti. I poželite da ih opet i opet i… opet sretnete, da vam se nasmeju te tužne il srećne oči, da vam požele dobar dan, da ih pitate kako su… mama, tata, žena, muž, deca, svekrva, šef, komšije i rodbina,problemi, radosti, krediti… ma… sa njima nikakav razgovor nije ni dosadan, ni težak, ni opterećujući. Njihove brige ne dave, žalbe ne more, uzdasi ne opterećuju.

10982709_10152720081207825_5488833316374190437_n

Прочитајте више „LJUDI IZ PRVOG PASUSA“