Bila sam dete i nisam znala šta se dešava. Samo sam znala da moram da radim. I da ću jedino tako da zaradim parče hleba. Ako se maćeha smiluje da nam ga da. Meni i mojoj sestri. Svojoj ćerki, koju je dovela kada se udala za našeg oca posle prerane smrti naše majke, prethodno bi dala da doručkuje, krišom od nas. Znale smo to, nekad po mrvicama hleba na njenim usnama, nekad po mirisu hleba u našoj zajedničkoj sobi, a najčašće po tome što njoj nikada nisu krčala creva, kao naša.

Ocu ništa nismo smele da govorimo. Zašto, ni danas mi nije jasno, ali je moja sestra, starija od mene, tako odlučila i ja sam mislila da je jedino ispravno ono što ona kaže i što ona radi.

file1091327422525

Maćeha bi se pojavljivala na njivi kada bi pozavršila poslove po kući- nahranila stoku i živinu, oprala i prostrla veš, ispekla hleb i skuvala ručak. To je bilo negde oko podneva. Do tada smo, barabar sa njenom sitom ćerkom, nas dve gladne morale da radimo na njivi kao da smo odrasle.

Takvo je vreme bilo i radile bismo verovatno i da nam je majka bila živa. Ali da  nas ona ne bi poslala na njivu gladne, to ne treba ni pominjati.

Bila je, ta Mileva, naša noćna mora svih tih godina dok nam je maćehovala, opaka i zla žena. Nemoj ni da me pitaš to što ti je na vr’ jezika- kako je mogla, kako je nije stid, kako se nije plašila Božje kazne. Nije ona bila jedina zla žena tog vremena. Ako ne u svakoj drugoj, bar u svakoj trećoj seoskoj kući tog vremena domaćice kuće su uskraćivale hleb svojim ukućankama. Maćehe muževljevoj deci, svekrve snajama, snaje svekrvama, kako gde i kako god. Niko nije smeo ni da pomisli da uzme komaT leba ako domaćica ne dozvoli. Taman posla da nekome padne na pamet da se nekome požali. Trpi i ćuti, bio je nepisani zakon koji su prećutno prihvatale, nezaštićene i zaboravljene uvek i od svih, sem kada je trebalo da se radi.

Jednoga dana su rekli da je Mileva  umrla. Sahranili smo je sutradan. Za njom je plakala samo njena ćerka, sve do tada privilegovana u našoj kući. Ne znam ni kako ni kada je  ona otišla. Jednostavno je jednog dana nismo zatekle u kući, a nije nas ništa ni interesovalo. Dosta je ona jela naše parče leba.

Otac je nemnogo zatim, takvo je vreme bilo, doveo treću ženu. Dušu od čoveka, koja nas je volela, verujem, kao svoju već odraslu decu koja su ostala kod roditelja njenog preminulog muža.

Mnogo kasnije, kada smo već sahranile i svoje muževe, znajući da je teško bolesna, sestra mi je poverila tajnu koju je čuvala decenijama. Tog dana, kada smo se zauvek oslobodili naše zle maćehe, naš otac ju na povratku sa njive zatekao kako visi, obešena o direk stare štale. Presudila je sama sebi.

Otac je bio jako priseban tako da je odmah prerezao konopac kojim se obesila i smestio je u krevet, pozvao komšinice da je obuku za ukop dok se još nisu nazirali tragovi konopca na njenom vratu i… neko vreme posle sahrane samo njoj je poverio tajnu koja ga je mučila. Meni nisu smeli ništa da kažu, jer sam tako mala mogla da se negde izletim.

Dok smo pričale o tome nismo osećale nikakvu žalost za njom, ali je i sva naša ljutnja davno izbledela. Ona je sama okajavala sve svoje zlo kojim je zračila i koje nam je činila.

Nadam se samo da na onom svetu ima dovoljno hleba, kojeg njena ćerka, u našoj kući,  nikada nije bila željna kao mi.

 

Advertisements