Bio jednom jedan bloger.

Njegovi tekstovi bili su ljubavne pesme u prozi. Oda ljubavi, muža i oca koji obožava jednu ženu i jedno dete.

Sve najlepše reči kojima se može reći ljubav stale su u njegove tekstove.

Svaka njegova rečenica ličila je na stih koji se rimuje sa volim, brinem, branim, čuvam, pazim, obožavam… imam. Njih, i sebe sa njima. Našu malu trojku ukutkanu u nežnoj svili ovih dana koji teku bezbrižnije od svake lenje reke, ravnicom rasipane.

Svaka njegova pesma budila je u nama nežnost, prhkiju od svakog pogleda, od uzdaha i od drhtaja srca. Voleli smo tu njegovu ljubav kao da je naša. Voleli smo njegovu Minju, princezu ljubavlju obasipanu. I njenu mamu. I tatu koji ih je tako lepo stavljao u svoje priče.

Neki su pomislili da je sve tako nestvarno lepo i da tako lepa priča može da postoji samo u bajkama koje nam je prosleđivao na svojoj Wordpres adresi. Drugi su tvrdili da mora da je tajna te opojne privlaćnosti njegovih nestvarno lepih priča o običnom voljenju porodice, zapravo u tome da se on time iskupljuje zato što vara svoju ženu. Da njoj zamazuje oči, a nama pušta zazubice za onim čega nema. A možda je, zapravo, ona varala njega?

Pa ipak, sve smo ih voleli. Svi smo ih voleli. Čak i ako ne postoje. Čak i da ih je izmislio.

Mada, ne može niko da tako voli ljubav koje nema. Ne može neka izmišljena ljubav da stane u tako lepe rečenice koje  je čine tako stvarnom,  gotovo opipljivom.

Onaj muk, koji je nastao kada se nemo oprostio od nas, nestajući u tami neke nesreće koja ga je pritiskala možda i onda kada je nismo videli, ponekad i dalje odzvanja u našim pozdravima- znaš li šta je sa njim, da li se nekome javio, ima li nekog traga…

Čak i da nije bila istina, nama je darovao nešto tako lepo. I to je neka pobeda- reče mi večeras zajednička druga koja se ko i svi nada glasu od njega.

Ako ikada svrati u ovu našu baštu, neka zna da najmirisnije ruže čuvamo za Minju i za njenu mamu.

Advertisements