On je voleo nju dok je bila uplašeno pile nemirnih očiju iz kojih je sijao taj strah… od samoće, od napuštenosti, od ljudi, od vetra i od vatre. Od nemati, od nemoći, od sutra i od juče.

Ona je mislila da mora voleti njega kada već nema nikoga drugog da je voli i da ga ona voli.Bio je njen štit od straha… od svih strahova za koje je znala, koje je priznavala i od onih koje je krila.

On je voleo nju dok je u njegovim očima tražila sigurnost, utehu, rame i ruku… nekoga da je pazi, mazi i briše joj suze kada se seti svoje samoće, napuštenosti, strahova i tuge, koja je uvek mogla da se vrati ako njegova ruka ne bude na njenom ramenu.

Ona je mislila da mu mora govoriti koliko ga voli jer je on bio njen hvatač straha, njena brana od svih zala, čuvar njenog sna i garancija njenog osmeha.

On je voleo nju dok je učila i dok je grešila, dok je plakala i dok se smejala, dok je davao i dok je tražila. Dok je imao, dok je praštao, za ruku je vodio i sva vrata joj otvarao.

Ona je njemu govorila da ga voli dok je upijala, uzimala,osvajala, dok se ljutila i durila, dok je pogledom okolo šarala i malo lagala i malo varala.

On je voleo nju i dok se grejala i dok se hladila, dok je molila i obećavala, dok je lagala i drugom sve ono što je ko ljubav otkrila, davala.

Ona mu je rekla da mu ne zamera na tome što je od prevelike ljubavi propustio da je nauči kako se voli. I da je otišla s drugim, koji je znao da je nauči da ljubav uzvrati i da zaista, zaista, zaista zavoli.

 

 

 

 

Advertisements