images

 

Zidni sat otkucava nezavršenu rečenicu vremena

Koje otkida deo sebe da bi produžilo onaj tren

U kojem tama budne noći prelazi u pospano svitanje

Jesen je

I njeno lišće ne izaziva radost prolećnog buđenja

Već tugu boja kojima se oslikava prolaznost

Malo pocepane paučine u uglu momačke sobe usamljenog stranca

Fini trag  neobrisane prašine na ekranu zaboravljenog tevea

Na tepihu otpalo dugme s juče nošene košulje bačene na pod kupatila

Dva gutljaja pelinkovca u čaši sinoć ostavljenoj

Pored kreveta

Trag  karmina na uglu jastuka belog kao sneg

 

Uzima čarape iz fioke sređene pod konac

Iz druge vadi kravatu uredno složenu prošle nedelje

Kada je nosio sivo odelo

Danas oblači teget, s prugama koje se gube u tkanju

Nema ko da mu odabere kravatu po meri dobrog ukusa

 

Zabrinuto gleda u prozor iza kojeg promiču prve pahulje

Zima mu steže obraz  iako se ispod miške nazira fleka

Od znoja koji ga je oblio dok je hvatao dah

Shvatajući da vreme teče brže od reči koje teku u mislima

Iako on i dalje tapka u mestu

 

Fotografija je s Fejsbuka

Advertisements