Немој ћерко по мен да плачеш, довољно је мајка обе оплакала

 

Знам ја да несам била најбоља мајка. Али знам и да сам радела што сам најбоље умејала. Да ми на децу један дан буде боље него на мене. Да у старос не плаћају грешке из младос и да им никуј не замери, да им се не приговара како и несу добро научили и за живот оправили.

Ја свет несам видела. У школе ме несу давали, оној од осмољетку се не рачуна. Од живот знам које ме мати научила, и оној што сам чула, од људи. Кад се нешто деси, поготово, па се препричује од уста на уста. Куј је кво згрешил, погрешил, лошо направил. И што, и да ли је могло друкче. И куј је крив и коме це обије одглаву.

Учили су ме – кротко, свакуму добар дан, никуга ни попреко да не погледаш, а камоли некво које не приличи да рекнеш. Момак, да те знаје од главу до струк, муж од струк додоле. Па те нема боли глава од момка, ако се неси обрукала, а ни од мужа, ако му не казујеш млого, да ти, кад се посвадите, приказује каква ти је фамилија била ели ква си ти је била у младос.

Па сам си такој некако и децу учила. Кад ми се свекрва неје умешувала, запршка на сваку чорбу. Добро, син је друго, мушко је мушко и сас њега је пополако. Нек си матере воде ред од ћерке, његово је да момкује док момкује онак како му се оће и докле му се оће.

Ал за женско, има се тресеш све док ти из кућу не излезне, како је ред и како приличи. С дигнуту главу, сас сватови напред и свекрву сас сито у руке, на врата, да ју дочека.

Мењање момци, нема. Нека си води ред којег ће изабере, да не пуца брука. И мене ми глава да не пуца, од мужа, од свекрву, од људи.

Теше она да одрекне, виде да је погрешила, ал куде сам смејала да допуштим, муж би кућу на рогови дигал, од свекрву се не би могла свртим, ма, муке и моје и њојне би биле големе, да је пукла брука. “ Ћути, ћерко, какво црно одрицање, црна ми душа, татко ће ни убије, молим ти се, збери се у памет. Кво ти фали на момче, убаво, из домаћинску кућу, воли те и оно и његови, које друго оћеш? Па кво има везе што га ти њега не волиш, мислиш ли да сам ја твојега татка волела кад сам за њега пошла?    Па си изродимо децу и очувамо ви, хвала на Бога и на Свету Петку заштитницу, напредица у кућу ни иде, нек је само здравље од Бога.”

Не знам, мож си га и ја погреши. Да сам смејала да кажем на мужа, да смо се малко поразмислели, па и брука да је пукла, данаске ми дете не би сваки дан плакало и не би се оволко секирало и јело се.

И не би доживела да ми рекне,” мајке, што се огреши од мене, не знам како ћу кад умреш сузу да пуштим за тебе, кад се сетим како сам те молила а на тебе ти срце како камен”.

“Немој , ћерко, ич немој да плачеш по мен, мајка се довољно за њојан живот исплакала. За обедве.”

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s