Umeš li tuđe suze da brišeš

Umeš li tuđe suze da brišeš biranim rečima od kojih svaka vredi milion… nečega što se ne meri dolarima već stepenuje težinom tuge koju uspevamo da prepolovimo čak i onda kada je pogled tog čije su oči plačne zamućen bezizlazjem bez granica i bez kraja?

Možeš li da razlučiš potisnuti vapaj od lažnog osmeha koji je samo grč i kojim se samo jauk od kojeg bi stakla popucala, potiskuje i krije?

10389005_10205523394823609_2332137211384149102_n

Znaš li da gledaš u oči dok izgovaraš laž samo zato da te oči ne bi zasuzile, da ne skrećeš pogled dok glumiš da ne znaš da jeste što nije i da veruješ da nije što jeste?

Veruješ li u ljubav i onda kad nisi voljen?

Znaš li za dert kada muzika zasvira pesmu uz koju inače  plačeš?

Da li ti misao o sreći odvlači pažnju toliko da je ne vidiš i kad si zaista srećan?

Je li ti za odustajanje od sna o sreći dovoljno i to što si nesrećan?

Nastavljaš li da voliš i kada nisi voljen?

Ima li duge baš iza svake kiše?

I da li svaka pesma zaista može da se peva?

Šta će nam pročitane knjige, ako im se nikada više ne vratimo?

Da li isplakana suza boli manje od nepotekle?

Čije je jutro pametnije od večeri?

Da li je, ipak, ičija dogorela do zore?

Uspevaš li da nađeš odgovore na pitanja zbog kojih ne spavaš?

Kada se osvrneš na sve ono čega se rado sećaš, što nisi uspeo da zaboraviš i pored svih napora i želja, što te boli, raduje ili peče, šta kažeš sebi? Koja ti je prva pomisao uz rekapitulaciju koraka koje si pretrčao, odhodao, otpuzao… uz smeh, znoj, radost, suze ili bolni grč? Ima li koraka u tom pređenom putu koje bi voleo da ponoviš, doživljaja koje bi da povratiš, slika za koje nikako ne bi želeo da izblede? Ima li ljudi nestalih iz tvog života koje bi da vratiš, pesama koje bi opet pevao, mesta kojima bi ponovo hodio? Zaboravljenih lekcija koje bi iznova naučio, izbledelih knjiga koje bi opet čitao? Poljubaca koje bi opet doživeo, grešaka koje bi ponovio? Ljubavi kojima bi se vratio? Želja koje bi iznova želeo?

Šta će ti korak koji nikuda ne vodi i suza koja teče tek da bi tekla?

I ima li sutra onu boju koja raduje tvoja čula i koja ti poručuje da još nije kasno… bar da se želi, dok dišeš?

 

ilustracija- Vladimir Mijailović

 

Advertisements

Једно мишљење на „Umeš li tuđe suze da brišeš

  1. I tako, prva stvar, danas, koju videh na netu beše ova tvoja priča i one druge u nju utkane. Upitanost detinja u duši tople i harizmatične žene. Ti si stvorena da rečima očaravaš svet, da neguješ rečima i da nas, koji te volimo, uvučeš u svoju upitanost…

      1. Postupila po uputstvu. U nepoženim komentarima sam pronašla samo jedan, Sinišin. Žao mi je što su tvoji izgubljeni, ali to je do Wp. Slično mi se dešava i ovde i na blogeru, i ne samo meni. A šteta.
        Svejedno, hvala.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s