Ništa valjda kao dobrota ne izazove u meni ono osećanje koje bi, da nije tako pozitivno, moglo da se uporedi sa zavišću.

„A zašto nisam ja“ ili „kako se ja toga nisam setila“ ili, na kraju krajeva „pa dobro, nije kasno i šta fali da ja ponovim“ su prve moje misli kada vidim da je neko učinio bilo šta dobro, lepo, korisno, na radost i polzu čoveku ili čovečanstvu, svejedno.

373

Bivalo je, nije da nije, da sam i sama činila tako neke dobrote koje su kod drugih izazivale sličnu reakciju kao tuđe dobro u meni. Ono, kad slučajno saznaju za to ili budu svedokom toga, pa kažu- „e, pa to sam mogao i ja“. A onome kome je to dobro namenjeno zasijaju oči od ganutosti i sreće, ispunjenosti saznanjem da nije sam i da neko na njega misli i da je to dobro zaslužio ako ne nečim drugim, ono bar svojim postojanjem i nečinjenjem zla..

Ali, opet, mnogo više i mnogo veće tuđe dobrote sam se nagledala ili slušala samo o njoj. Dotakla je, osetila, doživela, videla… jer, dobrota, ma koliko se ćutala kada je iskrena i neopterećena pozom i potrebom da se na sva zvona oglašava, može sve to. I da se dotakne, i oseti, i doživi, i pored sveg ćutanja o njoj, čuje, pa i vidi.

Ne merim je ni na grame, ni na metre. Ne gledam ni da li je široka, visoka, duboka… Najmanje to, koliko košta.

Ali zato znam da ima ukus svilenih bombona iz radnje sa zavesama na crveno-bele kocke, u kojoj miriše na vanilu i bergamont. Prvih lubenica u sezoni i belgijskih bombona sa zlatnim prahom, koje se kupuju na komad. Nevinog poljupca musave bebe koja miriše na Merimin sapun. Zagrljaja koji briše suze lakše od svakog „nemoj“.

Kao, na primer, ovo.

Inspiriše me dobrota. Usmerena ka nekom, ka nekima, jednako kao i k meni. Jedino ona mi  vraća nadu da ostajemo ljudi i dok nam se čini da tonemo duboko, sve dublje i sve brže koračajući blatnjavim putem bez povratka.

Jedino dobrota nam može skinuti taj virtuelni  povez oko očiju  od kojeg vidimo manje nego i da nam je neko zaista vezao oči.

 

Advertisements