Ознаке

, , ,

Goran Rančić, babušnički pisac.

12191653_774125196042623_71184573959619034_n

Priča iz njegove knjige „Senće“.

Već je završio i najnoviju, ali mene mi baš merak da ovde objavim priču iz knjige koju imam, hvala autoru.

 

Горан Ранчић, бабушнички писац.

Прича из његову књигу „Сенће“.

Већ је завршио и најновију књигу, али ме мене баш мерак да овденак турим причу из књигу коју имам, фала на аутора.

12319699_782378325217310_1033913305_n

Ја  мрзник

Ајде… ајде… еве ме овам… улезни…

Те, видиш како ме најде и каквог ме најде! Куј знаје веч колко ночи лежим при прозор и кревет не напуштам. Нође ме издадоше. Руће ме издадоше. Живот ме одавна издаде. Лежим и ћутим. Лежим и трпим. Лежим и све се сечам. Понешто се и не би сечал, ал оно само дооди. Поглеџујем кроз прозор и тој што видим, тој је са мој цел свет. Ене, онам, под онуј најголемуну звезду, је моје село. Тува у тој, село ме родила моја мати Милунка. Тува под плевњуту, кудено има убава крушка лубеничарка… Туј се моја маћа с греј борила до ујутро. Туј ме ујутро избројише да сам прекобројан. Са’ ми се чини: боље да сам неизбројен!

Де, довати столицуту! Седни! Мора  ти казујем кад руће немам да сам писујем.

 

Одавна је овој било, можда неје за описување, можда неје ни за причање, ал’ ‘ајд’… Морам да се исповедим пред некуга… Да ли је због старос’? Да ли је због савес’? Да ли је затој да си не шмугнеш и ти? Овак че поседиш док ти причам. Ене, довати си онам из витринуну шишено, па си сипи. И ја би једну, ал’ не могу… Ха ха ха! Самоћа је најгора другарица. Ал неје само тој. Стра’ ме да заспим… Некада ко дете у сьн бегао, а са’ од сьн бегам… Чини ми се, смрт би била боља… Чинил сам свашта, ал се несьм надал за овој.

Одовде све поче. Одовде памтим.

Тамьн пристиго за работу. Мило ми. Ценим се ко мужьк. Са кад могу да работим, мож че ме маћа и башта заволе… мож че ме замилују. Али… џабе се радува… како се поистрго, само ми се повиш’ муће укачише на грбину…љубав не доби…

Моји браћа и сестре одавна носе књиђе. Иду у школу. Подносе се. Мен јад. Цел живот сам им тој завидел. Помалко сам jи и мрзел за тој. Што се чудиш? Ако су ми род. Додија ми све тој. Куј че с јаганци у шљивар? Ја. Они бађим уче. Куј че води краве кад се шпарта? Ја. Они пишу домаћи. Куј че овце да тера на загон да ји помузу? Ја. Они уче рецитације. И све тека.

Башта, једнуш, док ореомо у Влаковију, овак се изорати:

Ти си истришче… Ајд, Сивоња! Помогне му с прут. Несмо ти се надали, одокле испаде и ја не знам…Стуууу! Па стигне прут Сивоњу. Ееее, тека! Милунка те замалко теше врљи… Гоџа деца из село тека не видоше бело видело… за малко… У браздууу! Свирну прутат и по Шароњу. Долееее! Долеее! Дол’! Можда је грешила тьг, а мож је се и окајала… јадница… сажали се.

Гоџа уста. Њиве малко. Стопут делене. Тамьн запну волови у бразду, оно веч крај. Дума на Милисава овак да делимо: њива теб, њива мен, на сестрене по некоје парче да ни не оговарају људи… Што да ји делимо кад су и овак малечће? Ал он запел да се дели, па да се дели! Све напола, понегде и на трећину! Кажем му ја тека: Милисаве, какво би било да смо двајес, како би тьг делили…? Ал Милисав без мозак! Дојдомо до суд. Е, туј ни и виљушће поделише. Милисав испи њиговити деловчичи што му припадоше… Оооо, Сивоња!  Да се малко одморимо… Ја польк, польк, па еве… поврну се… купи Милисавовете делнице…

Башта си заора у његове друђе приче. Ја га више не чујем. У мен некво мрдну. Узуја ми у уши. Па они ме несу тели, па они ме ич не воле. Да ли сам њин?

Тьг, тека, намрзо и матер и башту, и Сивоњу, и орање, и чича Милисава, и Влаковију, и цело село… и цел свет…

Увечер, кад си дојдемо дома, ја сам скапал од работу и тугу. Намиримо стоку. Омимо си руће, па седомо да вечерујемо. Једва гльтам залци. Не мили ми се лебац. Не мили ми се ни живот.

Сестре и браћа се разасмејали. Одморни. Весели. Срећни. Маћа им бира месце из чорбу. Једноме за петицу из српсћи. На једну за петицу из рачун.

Тека, повади све месо за њи. Ја кусам водицуту. Тужан. Издан.

Тека и с јабуће. За петице најголеме. За четворку малко помалечка јабука. Па тека по ред. На крај за мен најкрдава и шугава јабука. У руку да ју не узнеш, а камоли да ју поједеш.

Почеше се браћата и сестрете изигравају с мен. Окају ме „прекобројни“. Башта ји, кобајаги, кори да се смире. Они се још повиш разребечу. Показују с прс’ на мен’. Некво си шьпчу и поглеџују новам, конто мен. Заћикоте се. Башта се рипне од астал, почне да ђилка некoга. Они се накандере на њег. Иде мука и невоља. Милује ји. Мен и не види. Ја горим.

После, кад си полегамо, свашта сам сањувал. Како  им се светим. Како сам ји врзал за греду у плевњу. Како ји мучим. Они ме моле да им опростим. Цвилу ли, цвилу! Посипујем ји с ћипеч воду. Рьчкам ји с усијане маше. Бьцкам ји с плетичку иглу под нокти. Пишту ли, пишту! Моле ли, моле! Ја се смејем и окам: „нечуууу виии пуштииим!“ Туј се пробудим.

Башта увел овцу с јагње у собу. Маћа виде да сам будан, па ми рече да се из ижу преместим у другу собу да јагњето не измрзне. Бьш ју брига за мен!

Остадо сам. При браћу и при сестре. При башту и при маћу. Осечал сам да сам најсам на цел свет. Да ме никој не воли.  И тој ме тека пратило цел живот. Никој никад да ме заволи. А некако не мога ни ја никог да заволим, никада искрено и с цело срце. Ни жену. Ни деца. А мож’ је и било једнуш и мојто срце украдено, па га никад не најдо. К’о да сам сироче! Поче си мислим како сам усвојен. Льжу ме да сам њин. Требе им слуга. Ја да се патим, а њина деца да уживају. Укуткам се тека у сламарицуту. Мати улезне да види да ли се неје некоје од децата одвило. Мен и не погледа. Стигне ме умор. Увати ме сьн. Сањујем.

На сред Голему њиву башта се разбеснејал. Побегли ми јаганцити у жито. Напрајила пакос. Бије ме с бич. Ја се тресем од стра’, али трпим и ћутим. Па се све некако изобрне. Некаква  жена ми се у с’нат смеје. Мен јад некво у сьнат, не знам кво ми је јад, ал ми много јад. Чу цркнем колко ми је јад. Она још повиш некво конто мен се кикоће. Ока ме при њу да придем. Оче ме пригрне. Ја се уплаши још повиш’ кад помисли: да ми неје тој случајно права маћа. Рипнем се из сьнат. Грбина-гола вода! Чело-огањ! Тека скоро сваку ноч. У мен се некво разбукта. Поче и д’њу да им мислим лоше. Поче најближњити да мрзнем с цело срце. Тека ко у бунило дьн и ноч! Дьн. Ноч. Дьн. Ноч…

Али једнуш и мен сьвну јутро. Тека се барем понада.

Избудимо се. Издизамо се. Ја си одма замеша за мишчетија. Покриве и трице. Раним ји на сред двор, кад скркну капијата. Улезе некьв човек с цвићери на нос. Прострели ме кроз њи.

-Има ли некој од стареје?-пита.

-Сви су туј.-реко.

-Зовни их да изађу.

– Татееее, ока те некьв човееек!

Вратата штукоше у кућу. Појави се башта на отворат. Излезе на двор. По њег дим од чибукат ко ројак да га напада. Зачкиљи конто човекатог. Срете га. Поздравише се.

-Неје некьв човек, него учитељ. Магаре једно!-брецну се башта на мен. Ајде, ајде слободно! Кво се учо отедзаш? Куче ни је врзано, а мечку немамо! – тека окну човекатог.

Улезоше у кућу. Вратата се врнуше.

Кад си човекат отиде, башта ми рече: Од јесен поодиш у школу!

Помисли си: Фала ти, Боже, чу се спасим од работете! Дочека и ја ђак да будем!

 

*

И тека, пројдоше си годинће. Ја се саживе с књиђе. Излезо на крај учитељ. Дојдо си дом и повали се на баштуту. Показујем му дипломуту.

-Тате, ја изучи за учитеља!

-Тја!? Отпуну дим. Магаре с ‘артију. Магаре без ‘артију. Исто му дојде! -пореза ме башта к’о с бријач. Улезе си у шталу. Тимари си краве. Мен не зарезује.

Млад учитељ. Млад комуниста. Најдоше ми работу у једно село. Некада у село беше како поп каже. Тьг кад се ја запосли учитељ беше главни. Како учитељ – тека цело село. Од напред најубаво се доносило на попа. Са сви доносе на учитеља. Убавило. Стан државни. Рана селска. Сви ти се улагују по село. Заличе ја на човека.

Поче тека прва школска година и моје учитељување. Деца к’о дивља. Бијем ји ал’ не вреди. Не дооде редовно у школу, па ји бијем. Нече ништа да уче. Закаса. Терам ји да по цел час клечу на пасуљ. Ни тој не помага. Поче по куће да отодим. Да прооратим с њинити родитељи. Да пробамо заједничћи да ји припитомимо. Ни од тој не испаде ништа.

Тека набаса на једну сиротњску кућу од једног ђака. Дочекаше ме ко да су најбољи газде. Наизносише разне мирођије на астал. Рећијица ко за срамно госје. И тека куде има таква рећјиица ја се малко позаседим. Убава рећијица. Убава ората. Убаво седење. Некоји ред улезе неква девојћа у собу. Срцето ми се стегну. Чини ми се у живот поубаву не видо. Очи… Снага… Коса…! Ма не мож се опише! Позину к’о теле у шарена врата.

Маћа ју подгуркује конто мен.

-Поздрави се с учитеља, чере! Он нашега Доцу учи. Ете, дошьл ни нагосје…

Она поцрвене. Отеза се. Најрадије би да шмугне негде. Али приде. Польк. Зaсрами се и пружи руку конто мен. Ја се суну да се поздравимо. Штуче њојната ручица у мојту. Удари ме гром! Зазуја ми у уши! Чини ми се залелеја се. Обори ме. А очи… Синуше конто мен да ме докрајче… Једва се поврну.

-Надежда!

Како тој рече, обрну се и нестаде на врата. Чини ми се собата се смали. Зидови ме почеше стискају. Не мож се издржи. Поче се журим. Скоро да побего.

Како сам прешл од јед’н крај село на друђи крај? Не памтим. Како сам улезал у мојти школсћи станчьк? Ни тој се не сечам. Да ли сам спал ил несьм? Нумејем ти кажем. Само једно памтим. Од громат у  главу ми само једно дзьвни: Она или ниједна!

Јутредьн распушти деца, да си порано иду дом. Не могу да мислим од предавање. Не могу да мислим ништа. Ко да сам пијан. Само ми у главу: она, па она! Деца се израдоваше што си порано иду. Ја закључи, школуту па ајд’ конто мојто родно село. Успут несьм одмарал. Ко осотоњен!

Стиго дом. Башту си најдо у шталу. Тимари кравицете. Тој му цел живот беше најважно. Да су му краве најубаве. Да су му волови најјаћи. Да су му телчина најкрупна.  Повиш време проводи у шталу него у кућу. Има си столичку. Седне на њу и орати си сас стокуту. Погледа ме кроз ренгенат па рече:

-Да ли те сотоње гњавише целу ноч? Капку крв немаш у образи. А мож ти је и служба тешка, па че се врташ овце да ми чуваш?

Завундари цигаруту. Сакри му очи дим. Малко ми лькну. Окуражи се. Чу му казујем.

-Тате, очу да ме жениш. Згледал сам си невесту. За тој сам дошл.

Димат се разиде. Он се лецну. Поврну очити на мен. Засврдлише ми кроз чело. Чини ми се улезе ми у главу. Лице му ко да носи маску. Ни да трепне.

-Опааа!?

Толко рече. Обрну ми грбину. Ћути. Тимари кравуту. Ја скоро да не дишем. Па ме скрозира. Ја претрним. Ћути. Ћути. Ћути. Излезе из шталу. Ја ко њeгова сенћа. Одока маћуту. Она ми се не зарадова како сам се надал. Башта вој рече: Ћити кондир и напуни га с рећију из малоно буренце! Најубаву шамију да пробереш и најубаву јабуку! Да згрејеш воду да се окупем! Бријач да ми спремиш и у лонче жешку водицу за бричење! Премену да ми наложиш на кревет! Двоће врз премену да ми туриш. Кад тој завршиш, да трчиш! Иди окај Војислава! Да се дотера ко за вашар. Коња и чезе да заћити како најубаво умеје. Дудуче да тури у џеп и одма да дооди при мен. Немој ништа да питује. Немој ништа да му казујеш. Идемо нагосје. Идем на зглеџос. Чу  удумујем невесту. Магарево че женимо.

Кад запосли маћуту, башта седе на клупу испод дуд. Тргну убаво из шишето. Запали  чибукат с нову цигару. Чур од локомотиву. Па а у мен стрелете из очи. Па чур. А негде долеко пушти плаветнило из очити. А чур до вр’ дуд. А уздьне, а му брковити мрдну! Некако ми дојде по близа. К’о да се малко одледи. Исчури чуровити. Тргну још једнуш из шишето. Тој што беше остало на дно. Улезе у кућу. Ја си остадо испод дуд.

Дојде Војислав. Бьш како му башта наложи. Са све коња и са све чезе. Упарадени ко за сликување. Ко за краља. Башта излезе из кућу. Тазе избричен. Панталоне на брич. Бела кошуља. Нов шешир. Тьг видо колко ми је убав башта. Асли краљев гардиста. Висок к’о греда! Половин небо заузе кад се исправи. Рипну у чезете при Војислава. Чезете се накривише на туј страну. Маћа дотрча с кондират и торбицуту. Он узе стварити и благачко ју погледа. Она се зарадува.

Војислав ма’ну с руку. Пуче бич. Отпрапораше прапорци из двор. Чьк до друм су се чули прапорцити на коњатога. Чини ми се и са ји чујем. А можда би било боље да ји ни тьг несм чул. Да ји никад несьм чул.

Чекам. Госјето никако да се врне. Седим испод дуд куде ме оставише. Чекам. Стану веч ноч. Огласи се кукавица. Мен некво промльну. Што ли се са јавља? Кво ли ми предсказа? Почеше и друга пилетија с песме да ми праве друштво. Чекам.

Некоје време од негде огласише се прапорцити. Једва дочека. Све појако и појако се чују. Допрапорише у двор. Чезе стануше у двор. Војислав и башта се сунуше у унутрашњи џепови. Извадише свиркалата и засвирише. Башта се успраји у чезете и запоја. По комшильк се попалише вењери. Притропаше пенџери. Башта пoje памет да ти стане. Први пут га чујем како поје. До са само окање и пцување. Башта пoje а дудуче га прати. Отпеваше. Одсвирише. Стану песма. Маћа стоји при чезете и ћути. Башта вој рече: Цвркни свекрво цело село да чује! Оженимо магарево! Мен некво тресну по сред груди. Срце ми запрапора. Изгуби ваздух. Маћа се запе колко можечћи: „Ииијууујууу!“ Пробуди се једна мала. „Ииијууујуууу!“ Пробуди се друга мала. Ииију јууу јуу ју!“ Пробуди се село. Цигање дотрчаше с плековити. Чу се труба. Тупанат дзьвни. Весеље! Мати само трчи на там но вам. Служи госје у сред ноч. Башта ју само погледа и она одма знаје кво требе да донесе. Тека. Село чу. Дојде. Честита. Пину по некоју и отиде си.

Војислав и башта улезоше у кућу. Запише се. А мазне бркови, а пину. Кондирчето само отоди и дооди. И ја прекај њи омькнем по некоју. Почеше да заплитају орату. Сечаше се како су се они женили. Сечаше се и за онеј којето несу оженили. Те Војислав бил при овце. Изокали га одом да си докара овцете.  Кад ји докарал они му рекли да су га оженили. Неје ни видел невесту. Ја се чудим: Како тој може да се жене ако не заволе девојћу? Они ме и не виде и не чују. Па и од комшићеве некво си шьпчаше. Пијана работа! Улезе сльнце кроз прозор, башта ме виде и пререза:

-Удумал сам ти невесту. Ульцка се башта… Убава к’о гороцвет! Чек водицу да пинем, да манем да льцкам, па чу ти све кажем. Ко вила Равијојла! Ма поубава… Помрџујеше у први крај. Каже да неси за њу. Да си здепас’. Да неси спрам њу и њојну лепотињу… И ја се цел живот питујем како од оволког човека ти такьв испаде кратак…? Убава невестица. Поубава нема нигде.  Куде ли ми године штукоше…? Закашља се башта…

После… Помиња, чини ми се, како че ју  срамота по пут с теб да иде. Па га задави чурат из чибук… Да уз њу личи само краљев гардиста. Ил’ некакьв глумац? Некако га изока. Не упанти како беше името на глумцатог. Тека би… и тека си је. Стварно си пупyњьк… Ал не мож они с мен да паметују, ееее, парил сам ја разне виле! Дадо вој на баштуту иљадарку… Сиротиња! Пристадоше родитељити. Она се малко надурли на њи. Малко навикњува. Че вој се смеју друшће. Обећа вој најубаву аљину и најголему свадбу. Обећа вој фијакер и бели коњи… Обећа вој све кво је тела… Кад тој чу и она пристаде. На башту си вој се допадал… Поготово кад му дадо парете. Ха ха ха!

Исприча тој и као да ме нема туј, настави да пије рећију с Војислава.

Мен испише његове речи.

 

*

Прегњавимо удумушку.

Прегњавимо огледи.

Прегњавимо свадбу.

Пројде ујдурма.

Отидомо си у селото куде сам са службу. Посредимо си станчькат. Све вој идем по вољу. Она се, чини ми се, прикроти. Купујемо намештај. Радује се на асталче. Радује се на столице. По цел дьн чисти. Виронђе к’о у град. Цел станчьк замириса на њу. Само би ју гледал, гледал и гледал. Али одолек, онак из потају, некво ми стеза срцето. Стизају ме онеј баштине речи како ју куповал. Како неје из милос пошла за мен…

Не иде ми се на работу. Дечиштана ме искарују из памет. Ја уилан. Она, чини ми се, никад поубава неје била. Сви ми почеше завиде на њу. Ја вој купим нов прстен. Златан. Она ме пригрне, па ме цуне у образ. Понадам се. Срцето к’о зајак. Купим вој ланче, она исто тека! Радује се. И мен мило. Купим вој аљину. Она ју облече. Врнди новам на там. Рашири руће, па се заврти. Ја горим. Све што вој душа оче. Све за њу.

Потражи големо огледало да вој купим. Цела да се види. Ја вој купи. Гледа се. Чешља се пред њег. Мило вој. И она си види колко је убава. А човек  льк на срце. Још се надао че ме заволи.

Тека. Пројде ни цел дьн. Дојде ноч. Легнемо си. Ја польк, польк, конто њу. Примькнем се. Она ме  пушти… После заспи. Мен’… као да је некво украдено.

Појдемо, тека, некво да купимо у варош. Она ме увати под руку. Мен мило. Некој ју одмери. Мен пририпа срцето. Чу цркнем. Утепал би га. Она се усмине.

Мен се жарат усели у срце. Пролет удари… Село никад поубаво. Главњата у душу расте. Ја пред све нервозан. Све ми смита. Децава немирна до онде. Полудеше. Потепа ји. Јутредьн исто. Месец-дьна исто. Изока ме директорат. Ја отидо да видим кво је. Улезо при њег. Директорат седи уз астал. Надул се ко скотна жаба. Разорати се. Никако да стане. Манда с руће. Подокува. Помиња Титу. Некој проба да улезне. Он му ћимне с руку да не улази. Нарогушил се. Орати, орати, орати, да ти се смучи! Диригува, помиња партију. Мршти се. Сигурно се жалили родитељити што им толко тепам дечиштана. Ја га и не слушам. Све си мислим: Неје ли некој урипил при мојту невесту док ја овде дангубим по варош. Директорат  некада заврши. Ја си отидо.

Кад стиго дом, она си беше легла. Успала се. Месечина падла по њу. Милује ју. Мен некво пререза. Тека срећно и спокојно никад неје спала. Жарат порасте. Поче под гушу да га осечам како бије. Лего при њу. Она не мрдну. Ја ју не смеја пипнем. Затвори прозор. Тьвнина улезе у собу и у мојто срце. Немам коме да се пожалим. Диго се. Излезо напоље. Месецьт ме гледа иза једьн облак.  К’о да се крије од мен’. Он је видел све. Развика се. Изгоре ми срцето. Изгоре начисто.

Пројде и школска година. Даньс родитељсћи. Даньс се родитељи из цело село збирају у школу да чују како су им деца прешла разред. У школско двориште наређани астаље. Че се слави крај школске године. Тека свуде, по сва села, тека и ми. Само што несу почели да се збирају сељани.

Она бьш даньс запе да иде при доктура. Ја ју одговара да идемо јутре заједно, па че сврнемо код кумови, на каве, да си попричамо. Одавна смо се видели. Она јок.

Присвоји ју аљина. Обу ципеле. Премени се… Боже!  Да вој се не нагледаш! Па струк! Па лице! Па крупне очи! Све сипти! Принцеза! Погледа ме кроз трепће. Оде… Украде ју пут. Остаде мирисат по њу да ме утепује.

Напуни се школско двориште. Жене распремују кво су донеле: која баницу, која печеног петла, која сирење к’о снег и погачу к’о памук. Мужити се чукају с шишетија. Причају од сливе. Натураше на астаљето. Најубаво пред мен’. Ал мен’ се не једе. Нече душа. Само си мислим једно исто: Ако ме остави, ако побегне с другог, још горе ако иде при некoга а при мен се врта. Сви че ме окају „Ћорша“. Ил’ че ме окају „Рогоња“.

-Кво ли ни се учитељав замислил? Жешка вода измислена! -задевају се мужити.

-Од јутре га има окамо да пази овце с нас! -задевају се женете.

-Море, че га окамо у косење! Туј да се покаже. –додавају овија.

-Може! Може! Малко да се презноји! -изазивају женете.

Тека. Деца им завршила школу. Људи срећни. Работа неје зајак. Даньс је слава и тека се понашају. Сви весели. Терају шегу. Ко да се такмиче кoј је повесел. Поче им завидим на толку срећу. Ја се једем. Намрчил сам се ко од Бугарску. Куде ли је са? Да ли је с некoга? Да ли га воли? Задњото кад помисли, руће ми се одузоше! Бео понел конто уста чашку с рећију. Никако да пинем. Да ли се улогави? Не могу да се мрднем. Поче па комендија.

– Кво ју студираш? Дрмни ју! За теб’ си је!

– Оч од мојву да пробаш!-понуди једна снајка.

– Че му загорчи! -зајебава се и њојнити муж.

– Он њeговуту кута. Стра’ га че ју урочимо!- пореза  ме једьн.

– Несмо ми научили на миришљаве.- заима се друђити.

– Увек има први пут. Несу жене само за мирисање. – казује једна.

Погледа ји молећиво.

– Неје туј. Отиде у варош. Морала је при доктура маћу да си води. Некво ју снашло. Стари људи.  А черка је черка. Куј че ју припомогне, куј че ју сагледа,  ако нече черка.-прозуби некако.

– Тека је тој, учо! Како младини доктур поче да работи у болницу и мојна жена сваћи понеделник у варош.- некој распали жарат.

– И мојва жена тека. – Па зевзекат. -Стално води матер при младоног доктора. Води матер, а она се преглеџује. Дојде тека она једьн дьн од доктуратог. Узо бич. Дочека ју на капију. Опаса ју неколко пута. Она беж’ у собу. Ја по њу. Излечи ју. Ману да иде при доктуратог.

Смеј и вицеви цел дьн. Све од доктори и све од такво. Надушише ме сељани куде сам тьнак па ми душу ваде. Кад ји па рећијата увати. Зајебанција до косће. Да неси у моју кожу! Закаса! Једва се некако разидоше. Како преживе тија дьн не знам. На зор и на јад.

Лето одлете зачьс. Ко врапче. Нову школску годину поче у варош. Ко наставник. Премести ме директорат. Дадоше ми стан у сред центар. На друђи спрат. Поголем и поубав него што имао у селото. С гоџа прозори и с терасе. С купатило и с кујну. Ми се преко лето преселимо. Постадомо граџање. Ја купи ново одело. Код брицу сваћи дьн отодим на бричење. После на терасу од Црни Вр’ пијем каве и читам новине.  Она се поче качи на големе штикле. Дама. Ко из филм. Памет да ти заврти.

А од оној тео да ти кажем. За малко да заборавим. Не доврши га оточ. Оној њојно идење код доктора испаде на убаво и загаси жарат на некоје време да не изгорим скроз. Кад се врну од докторатог беше веч ноч. Бео се наострил ко жилет. Још ме сељацини напујдаше. Побесне. Не знам кво чу. Да ју искарујем. Ил’ да се утепам. Ил’ њу да утепам. Како тропнуше спољна врата ја се рипи. Она… Како улезе. Онак насмејана и убава. Врцнуше вој искре из очи конто мен. Запали ме. Џабе се спрема. Руће мануше па да ме слушају. Само коколим конто њу. Она се расцветала. Поубава од најубав цвет. Поубава од најубав сьн. Поубава од живот. Све вој опрости. Она се т’г сл’гну конто мене. Осети топлинку из њојна уста. Чини ми се премину. Пипну ме с усницете по у’о.

– Чу ти родим сина!

 

*

Пројдоше тека три месеца. Ја наставник. Она трудна. Ја ју још повиш пазим. Купујем вој банане. Чоколаде. Онеј с лешници. Почемо предвечер почесто у шетњу. Она још поубава. Чувам си ју.  Ја преузо све работе по кућу. Да се не замара. И чистим по станат. И ширим веш на терасу. Прооде колеге. Домунђавају се. Показују с прс. Шегаче се с мен.

Дојде време. И стварно,-добимо сина! Ја чу полетим. Како ми јавише, ја трчи на аутобус, па у поголемуту варош да си видим сина! Ко сањит. Једва дочека да га изнесу да га видим. Оно умотуљчак. Нема га ништа. Ал мој син. Првенче! Чу рипнем до небо! Срцето че изрипи. Тека ми се чини. И ја једнуш да будем срећан. Пита докторкуту да ли мож и Надежда да излезне да се видимо. Да видим требе ли вој некво.

-Са’ чу да видим. -рече докторката и однесе умотуљчакат с њу.

Цел пут сам замишљал. Како чу да ју загрлим. Да вој кажем колко сам срећан. Да осетим њен мирис.

Не пројде гоџа време. Те ју иде докторката. Сама.

-Одмара се. Не требе вој ништа. Добро је. Ми че ти јавимо када да дојдеш за њи. Рече ти да идеш и да прославиш како личи.

Отидо си. У’вати аутобус. Седо при једног нашинца што работи у варошат. Пошьл си дом. Ја се поздрави на мојти родитељи да им каже да су добили унука. Слезо у центар. Сам. С кoга да пијем? С кoга да славим? Изока кума. Он некво заузет. Откачи ме. Улезо у кафану. Седо уз једьн астал куде беше празна столица. Наручи за сви пијење који беомо уз асталат. Каза им за кво частим. Туј се прилундзише свакакви, још кад разбраше да има „крчма“ и за кво је! Сцепише ми кошуљу! Ја се напи до даске. Контузова се. Несьм знал ни куде сам ни с куга сам. Падал сам под астал од рећију. Конобарицата неје знала куде живим, па ме одвела код њу. Кво је било? Мож је и било? Ништа се не сечам. Ујутро ми сварила каве. Тупање бију у главу. Ја се рипну. Облеко сцепенуту кошуљу. Побего кроз прозор. Јега ме никој неје видел одокле излезо. Тека ја прослави рођење првог сина. У кафану и с туџи људи. А мож сам и згрешил.

Изокаше ме у другуту недељу да идем  за Надежду и за синатога. Спреми кво ми рекоше. Купи букет цвеће за Надежду. За доктуркуту поголему бомбоњеру. За сестрете по нешто за сваку. Ситничће. Кум дојде с лимузину па ајд’. Стигомо. Чекамо на кодник у болницуту, на клупу. Причамо си с кума од свашта. Тићем се кум диже. Ја се обрну-она! Држи замотуљчакат у руће, к’о икона. Насмејана. Озарена. Дадо вој цвећето. Смота се. Не загрли ју. Не цуну ју. Не каза вој колко сам срећан. Не каза вој колко сам радос’ан што ми је родила сина.

Дојдомо си дом. Ако си и несмо имали некво у домат, са се испуни! Како стигомо, почеше јурњавине око детето. Прање пелене. Простирање. Пеглање. Све вој помагам. Изморимо се. Она ми некако поче ветеје. Не спи јадна. Тамьн легнемо, бебето се увика. Ко на зајнат. Почесто се ја дидзам ночу. Љуљам га у колевкуту. Оно заспи. Тамьн појдем да легнем, оно па зине. Много вика. Одведомо га при доктура. Он га прегледа.

-Дечко је здрав. Добро напредује. Само тека наставете да га чувате. Него, како се оној каже, да му расте алатка да оправља татка.

Изрази се докторат к’о да смо заједно чували овце. Она се насмеја од срце. Њој не засмита њeговата безобразна ората. Учини ми се: поглеџују се! Жарат се па појави.

 

 

*

 

Син напредан. Жена најубава на свет. Државна јасла. Добра плата. Требало би да сам срећан. Ал из потају ме неква жишка жижне. Насечам: некво че ме снајде!

Дојде распуст. Удари жега. Дојде и позив за војску. Обли ме ладан зној. Куде да се девам. Коме да ји остављам. Пробува да одложим. Не вреди.

Несьм славил идење у војску. Не иде ми се, а мора идем. Чу славим кад се врнем. Дојде и тија датум. Увечер спреми торбичку. Јутре рано идем. Туј ноч први пут и једини пут у животу она се примькну. Тај ноч – цел мој живот! Остало време је само празно време. Ујутро у тьвнину седо у аутобусат. Отидо. Стиже ме жарат. Да ли че ме чека? Тека, с туј стрепњу, путујем у војску. Ладно ми око срце.

Стиго. Град голем. Зграде до облаци. Обиколи малко, па ајд’ у касарну. Ошишаше ме. Окупаше ме. Напрашковаше ме. Преоблекоше ме. Мојто одело спаковаше. Питаше ме за адресу. Ја им каза. Одведоше ме у јединицу. После би ко сас сваког. Польк. Польк. Постадо војник.

Пројде месец. Дадомо заклетву. Мен никој не дојде тија дьн. Али дојде јутредьн. Телеграм. Татко. Тешко болестан. Дадоше ми девет дьна одсуство да си видим  татка док је жив.

Воз па аутобус. Стиго увечер у варош. Не тропам на врата. Улезо. У собу она и докторат. Пију каве. Зајапурени ко да су прасе јурили. Смрачи ми се. Она претече сваку збрку. Притрча. Пригрну ме. Чьк ме назва „драги“. Цуну ме у образ. Као зарадова ми се…

-Детево доби температуру. Докторав да је жив и здрав. Дотрча. Даде му инекцију. Са му је боље. Ајд да га видиш.

-Порасал, а?

Погледа га. Спи дете. Стварно поголемшко. Врнумо се у собу при докторатог. Он се ужури. Требе да иде при некoга. Остадомо сами. Повиш ћутимо. Легомо си. Ја се поче примацињам.

-Не мож са!

Обрну ми грбину. Избегава ме. Тресну ме тој у мали мозак. Месецьт урипи кроз прозор. Издаде минђуше на њојно у’о које не познавам.

Јутредьн размота детето да се поиграм с њег’. Она беше у продавницу излезла да купи некво да понесем у село. Како га размота, тека ме удари воз. На њег нигде белега од инекцију. Кад се она врну, ја тој прећута. Жарат порасте.

Из болницу јавише да идемо по татка. Изненада јутрос… спасио се…

Отидо дома у село. Дошли браћа и сестре. Ноч проведо прекај татка. Дочека јутро. Збра се село. Обавимо тој око татка. Некако.

Браћа и сестре. Сви некво понесоше там одокле су дошли. Поклаше јаганци. Поклаше прашчина. Поклаше кокошће. Војислав одведе краве при њег’. Ништа не остаде.  Ја поведо маћу с мен’. Затвори се дом.

Стигомо с матер у станат.

-Мама че живи при нас од са’. Че ти помага око детето. Боље да има некој при теб’ док сам ја у војску.

Како вој тој реко Надежда ме севну с крупнете очи. Целу вечер се срди. Ја пробујем на убаво. Она си ћути. Ја ју пригрнем, она ме одчушне. Не свиди вој се да остане при њу маћата. Вечерамо. Ћутечћи. Полегамо. Ћутечћи. Ја па конто њу. Она само обрну грбину. Почеше ми бију слепоочнице. Да ли ме льже? Да ли ме вара? Запали ми се мозак. Туј ноч несьм спал. Ујутро се поздравимо. Ћутечћи. Врну се у војску.

 

*

 

Стиже писмо. Ја се обрадова. Прво писмо како сам војник. Сваћи дьн се надам за писмо. Никад да стигне. Једни добивају миришљава. Једни добивају неква шарена. Измькну се после негде у ћошенце. Читају. По сат време задзртају артијуту. Кво ли јим толко писују? Кoј ли јим толко писује? Једноме сваћи дьн стизаше писмо. Он одма седа, па одговара на писмото. Цел војни рок читање и писување писма. Па разгледнице. Како се држу за руће- на сликуту. Па разно цвеће. Па запечатено писмо с целивку. Водникат ји зајебава. Кад прочита да има писмо и за мен’, ја подрипи! Узо га у руку. Плаво. Моје име на ковертуту. Рукописат непознат. Лекну се на једну клупу да га прочитам. Од кoга ли је? Отвори писмото. Извади белуту артију. Расклопи ју. На њу пише: „Жена ти шареница“. Ја се следи. Па изгоре. Постадо пепел.

Јутредьн, па писмо за мен’. Бело. Рукопис од једног ђака. Позна га. Отвори писмото тек кад пројде занимање. Цел дьн ме жуљаше. Не знам кво писује у њег’. Пројде и ручьк. Добимо вољно. Ја одма писмото. Рукопис од мојтог ђака ал’ ми писује моја мати:

 

Драги сине!

Тресу ми се руће. А и слабо видим. Трпе, трпе, па не могу. Комшичево ми помага да ти напишем писмово. Ал овој се несьм надала да чу видим. Како да ти писујем тој што морам да ти писујем? Не могу све да ти казујем. Ал једно чу ти саопштим. Ја овде не могу више да живим! Не могу да гледам тој кво гледам. Да дојдеш што пре. Тражи да те пуште. Речи да ти је маћа пред мречку. А и тека си је. Па и они су људи. Че се сажале. Па и они имају матер.

Да си ме водиш у село да си там седим, там да скапем. Не могу више ништа да ти казујем. Због детенцево дооди ако неч због мен. Целу ноч вика. Нема кoј да га гледа. Ти знаш. Можда сам тој и заслужила. Тео те врљим кад се роди… За теб сам ко мачава била. Онија што пазео одлетеше  по долећи градови. Маћу  си заборавише.  Извика си очи за њи’.  Тека ми и требе.

 

Да си ми жив и здрав!

Писмо ти шаље твоја маћа, Милунка Чедина.

 

 

Показа маћиното писмо на старешинете. Пуштише ме. Ја у први воз. Кво сам све успут мислил? Кво ми је све падало на памет? Да ви не казујем. Че помислите да сам полудел. А мож си је тека и било. Кад слезо у Паланку, од возат улезо у једну продавницу. Потражи нож од продавачицуту да купим. Она подиже веџе. Зачуди се. Што че на војника нож? Ја ју изльга како ми башта касапин, па очу да га изненадим с поклон. Одгледа ме чудно продавачицата, ал’ ми продаде кво сам тражил.

Купи нож. Само још да стигнем у мојту варош. Од судбину нема бегање. Че буде кво мора да буде. Само ми тој беше у памет. Ја овуј бруку нема да преживим. А ни она.

Кад стиго у варош, нође ми се одсекоше. Као идем конто станат. Као стојим кудето слезо из аутобус. Осечам ножат под мишку. Жарат расте. Донесо одлуку. Нема назад. Овуј срамоту само крв мож да опере. Сукну се конто станат. Утрча у станат ко манит.

Маћа седи на кревет при колевкуту. Згрчила се. Љуља колевкуту. Детето вика. Ћине се. Кад ме виде маћа с нож у руку уплаши се и цикну:

-Леле, кво направимо?! Црна ја! Куј че чува детенцево?!

Нарица маћа ко да сам умрьл. Ја разјарен ко бик. Обрну се на там но вам. Нема ју. У другуту собу урипи, нема ју ни там’.

-Куде је…?!

-Не смејем да ти кажем!

-Куде је?!

-Чу ви носим на душу!

-Куде је?!

-Побегла… !

Осети да ми се стьвни у главу. Ножат ми испаде из руку. Нође попуштише.

 

 

*

Пројдоше године. Негде, у некоју књигу, прочита: Време лечи све. Льжа за наивни! Нити могу да заборавим њојнуту лепотињу. Нити кво ми напраји. Сањујем ју скоро сваку ноч. Држимо се за руће. Трчимо по некву ливаду. Она у убавуну аљину што вој купи за рођендан. Мора да је у пролет. Око њу лету ластавице. Беле к’о снег. Или, сањујем, као да је лето. Цвеће се расплинуло на све стране. Чини ми се и у снат му осечам умилан мирис. Детето одлати око нас. Уватим га за обе руће па га завртим око мен’. Оно цикне, па се засмеје. Она ме пригрне и с целивку ми одузне памет. Ја се стопим.

Одједнуш. Све се преобрне. Она се закикоће ко вештица. Отргнем се. Заријем вој нож у груди. Туј се пробудим. На мен’ све мокро од зној. Па ме унесе сьн. Прапорци се приближавају. Звоне. Звоне. Ја терам коњатога. Пукнем с бич. Коњат се пропне. Ластавице око њега. Црне. Чезете ко да ји облаци држу. Нема га пут. Башта пева. Славуј да му завиди на певање. Маћа се поклони. Погледа конто небо. Са сву снагу цврка: „Ииијууу ју ју ју јуууу!“ Збра се цело село. Раскрили се коло. Војислав игра и свири у дудучето. Никој га не гледа. Сви се обрнули конто мен’. Сви ми се некво смеју. Сви бели ко аветиње. Сви се накачили на облаци. Јурнуше конто мен’. Напред,  испред сви браћа и сестре, по њи цело село. Ребечу се. Сви исукали ножеви. Че ме кољу. Ја бегам. Бегам. Од једнуш ко да ми порасту крила. Полетим. Пробудим се. Студ ми. Тресем се ко градисал. Учини ми се, некоје дете ме ока. Отрчим у другу собу.  Погледам синатога у кревет. Мирно спи. Излезнем на терасу. Малко се просеверим. Седнем на столицу. Варош спи. Глуво доба. Најгласно мојто срце. Лупа ли, лупа. Тека седим док ме и туј замор не савлада. Заспим на терасу. Ветар се раздувал. Свири ко баштине двоће. Заврти ме ко рингишпил. Подигне ме до звезде. После падам. Падам… Паднем у некву рупу. Не могу се изкобељам. Све црно око мен’. Увати ме паника. Не могу да дишем. Некво ме дави. Гушим се. Себнем се кад се огласи кукавицата. Чини ми се гоџа наброји. Кoј толко да издржи. Будан сам. Гледа ме месецьт. Сажаљиво. Једино он ме жали. Или ми се чини. Тека по целу ноч. Тека скоро сваку ноч.

Тека, невоља по невољу, мозак ми се помери, намрзо цел свет. Намрзо и живот. Намрзо и Бога. Што бьш ја тека да пројдем? Што не сврне малко блађе очи и на мен’? Што ми даде отров да пинем? Намрзо и синатога. Подсеча ме на њу. Бијем га и за кво требе и за кво не требе. Подсеча ме на тој кво ми она направи. Једнуш га тека затепа. Ко да је туџ. Бијем ко у тупан. Кад га затепам ко да вој вртам за све. Луд човек. Оно пишти к’о да га деру. Мојта маћа се умеша:

– Немој си тепаш твоју крв. Оно неје криво што су му маћа и башта без мозак. И ја теб несьм бьш волела, ал те несьм никад ударила. А неје те ни Чеда претепал. Че га осакатиш тека. Све га по главу бијеш, изелицо! Немаш срце. Душманине! Срам те било! Људско месо се не једе! У кво се претвори? Мрзниче!

Ја и њу шибну преко уста. Она се скљока при шпоретат. После ми беше јад. Ал касно.

Затрова ми се срцето начисто. Поготово поче да мрзнем људи који ми се учине да су срећни. Са сви колеге на работу се свади. Смислим им погрдан надимак. Кажем га на ђацити. Они једва дочекају и почну тог колегу тека да окају. Измислим причу за некоју колегиницу, како је с некoга колегу, на велики одмор, у кабинет правила веселу работу. Који па сретнем на пут, а они се држу за руће, па се цуну док шетају, њи посебно мрзнем. Не могу да гледам како се друђи воле и како су срећни. А ја никад вољен и срећан. Цел живот пустињак. Пријдем при њи’ па им кажем:

-Радост је први корак до туге.

Тека ја постадо осем свет. Жени се још једнуш. Наниза још једно лажно манисто. Несьм се много надал од њу. Несьм ју ни волел. Те да ни пере и да ни спрема ручьк. Ал’ оно младо. Ко ждребица. Тепамо се. Јуримо се. Саири се варошат.

И она ми остави једног сина и побеже. Тека још јед’н ћорак. Људи ме почеше замињују. Обртају главу. Нече ми се јаве. Почеше ме избегавају ко да сам шугав. Ја ји још више намрзо. Почеше ми вртају поједини. Свете се. Кад смо у зборницу орате се свакакве орате. Тека једьн колега, кобађим да не чујем, a орати да чујем:

-Леле, што си је са убава… Да ју човек поручка без лебац. Спасила се од крокодила. К’о бомбонка је. Срето ју јучер. Попричамо си. Беше у журбу, а радо би попила кафу с мен’. Убава брате нумем ти кажем колко. А очи ко крофне. Ух! Глумицеве вој не мож воду донесу! Следећи пут, кад ју сретнем, има да навалим ко мутав на телефон! Чу се окуражим, па кво буде. Јега ми се позлати. Како ме гледа…

Ја појдо конто њег. Реко да му разбијем… Он грабну дневникат и шмугну на врата.

 

*

 

Стојим пред књижару. Срце ми трепери. У излогат моја прва књига. Постадо књижевник. Радујем се. Чини ми се: победи!

После, једни валише књигуту, једни думаше да сам покрал ђаци, како су они тој све збирали, а ја сам тој присвојил. Уништише ми радос’.

Син порасте. Средњошколац. Све петице. Доводи често друштво у стан. Ја не излазим из мојту собу док је он туј с друштвото. Поче си га поштујем. Син ми је. Пројде ме лудилото, чини ми се. Грешан сам. Покушавам да се оправдам пред њег’. Све му дозволи. Седу с друштвото до касно. Пију и читају поезију. Пише песме. За песмете ми мило. За алкохолат ме стра…

Понекада само шушне некво кроз кодникат. Пропипкају кораци. Доводи девојчетија. Мен мило. Син ми је. После пуште музику. Нема, нема, па се засмеју. Нема, нема, па прошушкају кроз кодник. Тропну врата. Испрати девојчето.

Тьг излезнем. Поставим му вечеру. Па се измькнем у мојту собу, там ме чекају Јесењин и Достојевски.

Тропну вратата. Че иде у шетњу. Ако, нек иде! Са му је време!

Писујем по сву ноч. Целу варош да нарисујем. Ја ји опишем. Они ме туже. Судија ме репне. Како ме судија репне, ја се још више зајнатим! Писујем даље. Поче и да додавам. Поче се зарицам: има сви да ји у књиђете направим на моралне наказе! Никад ме нису при’ватили к’о њиног. Ко да сам губав. У мој родни крај цел живот се осечам ко туџиньц. Ако, пукнем с бичат по њи. Судија ме па резне. После гладујем. Казна мора да се плати.

Ожени се па. Доведо жену. Требе ми. Све мушћи у кућу. Требе женска рука. Она, поседе нећи месец за мен’. Према њу сам грешан ко и према друђете. Све кво спрема, и кво измишља, за првуту жену, њу снајде. Мучил сам ју ко најголем крвник. Гњечил сам ју и месил сам ју ко стасало тесто. Једнуш ју бео застискал за гушу. Једва ју децава одбранише. Ја се после просвестим. Извињавам се. Некво ме обузне. Ко да несьм ја. Једьн дьн ју спопадо у купатило. Гурну вој главу у шољу. Теше се удави. Увати ме неква тьвнина. Смрачи ми се у главу. Крв ми се у очи претвори. Не могу се контролишем. Прекара га. Она не може више да трпи. Отиде си и она.

Син отиде на факултет. Там га насмете. Одустаде од школуту. Па се поврну. Пекља. Пекља. Некако склепа некву школицу. Разочара се он. Разочара се ја. Онакьв дечко! С онакву памет! Млого сам се надал.

Тека. До са’ сам ја мрзал варошат. Са’ поче варошат да мрзне мене. Синат никако да најде работу. Пријави се негде да работи. Они га откаче. Зајмил сам се. Стигло га мојто име. Стигло га мојто заимање код људи. Нема кoга несьм оцрнил. Напишем књигу. Платим казну. Кој га шиша. Ја у кратћиви живот мрзник. Они заувек шебеци. Књиђете остањују. Ја овак како мора. Они у књиђете како ја очу. Поче све више да искривљујем писувањето. Почеше људи да ме пцују по пут. И куде ме стигну и куде ме сретну. Мрзну они мен’, мрзнем ја њи’. Поче и роднине да вређем. Сви ми обрнуше грбину. Немам куде да отидем. Немам кoј да ми дојде.

Друђити син изрга к’о башта ми. Висок ко јаблан. Убав. Исти Чеда. Ал’ ујет на њeгову маћу. Њег’ нит волим нит мрзнем. Тотално сам равнодушан. Ко да неје мој. Тека пред народ и он прекај мен живи. Ал’ мен’ за деца неје било брига. Књиђе и варошани ми постадоше отров. Нема у варошат кoга несм закачил и увредил кроз књиђете. Негде све накриво појде. Тека до даньс.

Маћу испрати код башту, у дебелу ладовину. Отиде тијо ко да неје ни била. К’о сенћа, нестане чим месец зајде за облак. Тугова. Још тугујем за њу. Ако ме неје волела. Родила ме.

Несьм се много обавил, по тој, доведо још једну жену. Права дама. Права домаћица. Разбира се у уметност. Имамо си орату.  Све си умеје. Ал’ вој брзо изгуби вољу. Она си отиде, па се врне. Тека неколко пута. Дојде. Очисти по станат. Опере ни. Испегла ни. Поседи. Нада се да ју заволим. Не мога. Угасал сам. Она тој види. Отиде си.

После се залепи за мен једно младо чељаде. Помладо од сина ми. Подносим се с њу. Несьм још за врљање. Нада се че ме излечи. Ал’ и тој ћорак! Тека без крај. Чини ми се: нижем најубаве јабуће на низу! Кад погледам низуту, оно све здуване! Коју како пипнем јабуку, она се…

 

*

 

 

По собе ми постаде тесно и мучно. Пресели се на терасу. Туј пишем.

Понеделник. Седим на терасу. Пијац. Људи навалили из села. Ужурили се. Волим кад ји гледам одозгор. Они ситни ко бробинци. Чини ми се само да ји тьпнем с ногу, све чу ји стьпкам. Чини ми се: тој ми и жеља. Да ји нагазим, па да завртим с ногу. После да ји избројим.

Видо. Старити син слезе из аутобус. Тропнуше врата.

-Ајде, ајде! Еве ме на терасу!

Он дојде до терасуту. Надзрну конто мен’ и рече:

-Са чу се врнем, само да си сварим каве!

Чу га, отуд из кујнуту, како ме питује:

-Има ли у овуј кућу некво да се испије?

-Те у витринуту, има од рећијуту! У зеленуту влашу!

Донесе влашу и две чаше рећијсће. Насипа ни. Ја се брецну:

-Ја не смејем рећију. Кво чу с терапијуту што ми преписа докторка? Теј две се не трпу!

-Са мораш. Имам две вести за тебе. С једну вест појдо конто тебе, а стиго сас две!

-Како па тој?

-Е, овак! Са чу ти кажем. Прво дрмни рећијуту! Е, тека! Једну вест бео спремил још одоцутра, ма још од јучер. Него, не мога јучер да дојдем. А другуту набра у аутобус. За прву чашу рећију прва вест. Дошьл сам да ти јавим да сам решил да се женим. Тој је прва вест. Имам си девојче. Волимо се одавна и донесомо одлуку да почнемо да живимо заједно. Па, ко ценим, да је ред да ти кажем. Татко си ми!

-Па, када да ју упознам? Који су вој родитељи? Одокле је? Работи ли? Које је годиште? Црнка ли је? Плава ли је? Убава ли је? И за кутре се питује…

-Видим да се не разбрамо. Не честита ми женидбу, него одма да си мирођија. Нема кво ти да питујеш. За кутретија питуј. Тој ме не интересује. Тој твоја работа. Ал ми жену не дирај. Тој да си одма расчистимо. У брак нема да ми се мешаш. Кoга ти мож по тој питање да саветујеш? По тој питање си сакат. Јер, куде се ти умешаш, не испадне кьсветно. Него дај чашуту да ти сипем. Мож че те другава вест обрадује, кад те првава не обрадова.

Исипа чашуту низ гушу, к’о да је вода.

Подиже главу. Завр ми се с ладан поглед меџу трепће. Осети лед у зенице.

-Мама Надежда је преминула!

 

*

 

 

Не знам. Да ли сам бил умрьл? Ил сам бил заспал? Не знам куде сам. Као у некв замак сам. Голема соба. Округла. Одлебдим конто зид. На зидат урамене нечије слиће. Мора да сам у музеј. Позна људити на слићете. Читал сам њине књиђе. Толстоја одма позна по брадуту. Позна и Достојевског. Срдито ме гледају. Оживеше на слићете. Обртају главу од мен’. Кво ли сам па њи увредил? Угледа једьн, голем, празьн рам. Оно огледало. Исто оној огледало што купи Надежди. Очи ми се у жарови претворише. Огледа се у огледалото. Као ја сам.  Ал’ без главу. Као ја сам ал’ без нође. Као ја сам ал’ без руће. Као ја сам… Као ћутук ли сам, труп ли сам. Такво некво безлично. Прецепи се од стра.

-Куде ми је глава?

Огледалото ћути.

-Куде су ми нође и руће?

Огледалото ћути.

-Кoј је највећи писац?

Огледалото ћути.

-Кoј је највећи песник?

Огледалото па ћути.

Ал као да се некво у огледалото промешкољи. Почеше се појављују некве боје. Па неква нежна светлост. Појави се у огледалото лик. Весело се смеје. Из њене блађе очи сливају се сльзе радоснице. Падају. Она ји привата на дланови. Заврти се, заврти, заврти од радос. Дуне сльзете од дланови конто неква деца. Сльзете  се претварају у лептири. Деца се радују. Трчу по њу. Трчу пред њу. Радос до небо. Позна ју. Она. Прострели ме мржња. Чу цркнем од мржњу. Овој некво све наопоко.

Почеше словја из огледалото да испадају. Крупна словја. К’о од бетон да су. Како које испадне оно грми у собуту. Броооом…, брооом…! Сва се конто мен тркаљају. Стра ме поче вата да ме не затрпају. Поче да бегам. Нигде врата. Запе се да окам за помоћ. Кoга да окам? Некво ме угуши. Немам глас. Не могу да окнем. Броооом…, брооом…!  Поче се тресе собата. Из једьн крај некво се забелеја ко слнце кад надзрне у ладовину. Просвести се. Постарити син се надвел изнад мене па ме питује:

-Ајде, реши ли се?

-Кво да се решим?

-Че се врташ ил че отодиш?

-Куде да отодим?

-Па на онија свет.

-Куде ми је глава?

-Те ти ју на рамена.

-Имам ли руће и нође?

-Исто ти је ко да ји немаш.

-Куде сам?

-Па у болницу. Куде мож некoга да сместе кад се шлогира?

-Лелеее, кво чу јадан сааа…

 

*

 

Те како живим. Ко биљка. Затворим очи: Мрак. Отворим очи: Мрак. Не могу да заспим. Пробујем. Зажмим. Па жмим. Жмим. Жмим. Нече на силу сьн на очи. Како сањува онија сьн у болницу помалко ме и стра да заспим.  Оче огледало да ме гльне. Оче слова да ме удаве. Тьвнина. Пуна соба с њу. Т’внина. Пуна душа с њу.  Тьвнина. Пуна глава с њу. Назирам кроз тьвнинуту по нешто у собу. Дом сам си. Лежим у кревет. Непокретан. Сам. Нигде пријатељ. Нигде жена. Нема поголема казна од овој. Мож сам тека и заслужил.

Једно јутро, тека. Гладан. Жедан. Мокар… Неје све за казување. Веч савиња. Некој тропну на врата. Кoј ли је? Проба да ји отвори. Отвори ји. Улезе у ходник. Ја ћутим ко поганац у трице. Скркнуше врата од другуту собу. Ја ћутим. Да ли је лопов? Отворише се врата од собуву. Упали се светло. Младити син на врата. Улезе. Намршти се. Притрча. Отвори широм прозор. Удари ме чис’ ваздух. Пушти очи низ небо. Звезде се погасише на небо и у моје очи. Одолек као да допрапораше прапорци под прозор… чу мати како цвркну: „иииијјјууу јуу јуууу…“

 

 

 

 

 

 

Advertisements