Ознаке

,

Nervira me  kada ljudi ponavljaju neke…  narodne izreke, poslovice, tuđe nečije misle koje su ušle u svet kao da ih je neko tu spustio da nas podsete, opomenu, upozore, ukažu na potrebu da razmislimo… Sve su to za mene  fraze, manje ili više dosadne. Nametljivo ponavljanje tuđih mudrosti  ili samo nekih istina, da bi se sakrilo sopstveno neznanje, nemogućnost da se odgovori na postavljeno pitanje, da se da traženi savet, da se pomogne…

„Đavo će ga znati.“

Pa ne pitam đavola, ne znam mu ni adresu ni prezime, ništa mu ne znam, nego pitam tebe, osobu od krvi i mesa, da mi kažeš ako znaš. A ako ne znaš, nikom ništa, samo nemoj tu sad da mi prosipaš nebuloze, kada mene već boli glava i bez njih.

„Kašće ti se samo.“

Ma nemoj mi kasti, ja sam sve mislila da ćeš mi kazati ti, pa eto tebe udostojih pitanja. Kad tamo, ono… međutim. Međutim, ipak ću morati da sačekam da prođe koji dan, da se potrebne kockice slože, da možda odbolujem, otpatim, isplačem malo suza, pa da znam je li tako trebalo ili sam zabasala pogrešnim putem.

052

„Bolje išta nego ništa.“

Ma nemoj, a šta ako ja hoću sve? Ako mi je malo samo parče života, komad osmeha, deo ljubavi?! Ako sve to hoću odmah i sada, bez onoga „trpljen spašen“ i bez „ispeci, pa reci“ ili „triput meri, jednom seci“.

055

„Jedna lasta ne čini proleće“

Ma da,  laste ionako lete individualno i jato je samo sporadična pojava, pa će i neuki zaključiti da je proleće, čim vide iznad očiju lastin rep.  Reci ti meni, ali bez pozivanja na polupunu čašu ili pesimističku, polupraznu:, mogu li ja sa ovoliko- znanja, ideja, prijatelja, ljudi oko sebe… mogu li ja to ili da odustanem dok još nije kasno.

„Kad nema kiše, dobar je i grad“.

I šta sad? Da odustanem od snova, želja, planova, ideala? Da spadnem, na taj grad koji me može tresnuti u glavu, kad-tad, ne samo dok se ne istopi? Da sebi uskratim i samu činjenicu kako mogu da se nadam?

058

„Nužda zakon menja“.

Pa šta sada? Nekome se može da igra prljavo, da ne dođe, da ne ode, da ne kaže, da ne… ništa, samo zato što ga pripela neka nužda? Ništa izvini, ništa popravni, ništa sutra ću, njemu bila nužda? E neka mu je,moji zakoni, obični, mali, ljudski, prosti, svakodnevni, e, oni, važe i u nuždi i kad nužde nema. Ako zadrma, zatrese, ustrese- onda se čovek ispravi, popravi, pa dogovoreno napravi.

„Čuvaj bele pare za crne dane“.

E, ta im je najpametnija. Posebno kad im iskaš. I kad daju i kad ne daju, i kad imaju i kad nemaju, oni bi da popuju; „Štednja je prvo sticanje“. Lako je njima, to, da stiču, kad imaju od čega. Ja, dok poplaćam račune, i to ne sve, svakog meseca neki preskočim, ima kad ću, al sad nemam; dok otplatim kredit, namirim kartice, dok vratim onome ko me svaki čas podseća da sam još pre godinu dana rekla, ma samo za mesec dana, vraćam, časti mi; dok kupim, uvek nešto mora da se kupi, ne mogu ni ja mimo sveta, a i duša ište, šta ću, možda baš i nije nužno ali eto, oće mi se… ono sve što došlo iscuri kroz ruke. Koje, bre, bele pare, stavni mi sa pred očima, kad mi je svaki dan skoro pa crn!?

I ne prosipajte preda mnom narodne mudrosti, ko Boga vas molim. Evo, neću više ništa ni da vas pitam, ni da čekam, ni da tražim.

„Čovek se do smrti uči“. I opet umre nenaučen.

 

 

ilustracije- Niška Banja u kasnu jesen

Advertisements