Ознаке

, ,

Ne umem više da letim.

Raširim krila, udahnem vazduh, pogled usmerim ka gore… i stanem.

Ukopana u mestu, čekam vetar. Od povetarca koji mi samo miluje krila i šapuće dovoljno glasno da mu čujem šuštanje, razgovetno,  do one košave koja uzburka krv i pokrene adrenalin pod kojim ne osećaš strah, ni nemir, ni nespokoj, mnogo je, baš je mnogo daleko.

Čini mi, ponekad, da više ne umem ni da sanjam.

Svi moji snovi su samo prost zbir nekih malenih, sićušnih želja koje nikada nisu ni bile pod znakom pitanja. Valjda je prošlo vreme za velike snove i one planove koji se godinama kuju i ostvaruju još duže. Pa se uljuljkujem u toplini bezbednog danas i sutra, bez mnogo brige o preksutrašnjici, i onome što sledi dalje.

tumblr_mukjpn9ebb1qfmbszo1_500

Ne vredi više gledati mnogo daleko. Možda zbog dioptrije, koja ograničava, a možda i zbog te daljine. Koja može biti i varka. Fatamorgana. Gorak zalogaj. Muka. Tegoba i teskoba.

Kao i ono što je bilo. Ili što nije… Pa kad se u mislima vratiš, donekle, dočekaju te grč u stomaku i težak kamen, tu negde oko srca. Na duši.

Ko ona ledena suza u oku, koja teče… uzalud.

za ilustraciju zahvaljujem – https://zoricazoricblog.wordpress.com

Advertisements