Iracionalna mržnja žene s dve tanke crte umesto usana

Umorna od jučerašnjih zbivanja, od noćašnje nesanice, od jutrošnjeg mučnog buđenja, od današnjeg napornog dana, od onoga što je čeka u kući koju je zvala svojom ali je nikada svojom nije smatrala… od života, celog, žena sa dve tanke crte umesto usana na prilično neprivlačnom licu, utapala se u gomilu ljudi koja je cupkala na autobuskom stajalištu. Od roja misli koje su nadirale bez reda i smisla u njenu sitnu, crnim farbanim kovrdžama pokrivenu glavu, nije mogla da se usredsredi na svoje najveće brige i probleme. Obrisala je graške znoja na niskom čelu sakrivenom šiškama, onom rukom u kojoj je držala samo jednu kesu sa bakalukom kupljenim za vreme jutrošnje  polusatne pauze za doručak.

U drugj ruci je držala ofucanu tašnu izbledele crvene boje i poveću kesu natrpanu sitnicama koje je takođe pokupovala usput. Prevarila se jutros, verujući prognozi koja nikako da se uskladi sa vremenskim promenama, pa se obukla primereno njoj i godišnjem dobu, koje je opet iznenadilo. Kuvala se u debeloj suknji i bluzi dugih rukava.

Sve u svemu, osećala se grozno. Pa je bila kivna i na sebe, i na sudbinu, na život i, naravno, na čitav svet. Posebno na nasmejane pojedince prijatnog izgleda.

Kada je ušla u autobus, postala je kivna i na sve ljude u njemu. Na one koji sede, jer su zauzeli sva mesta, ne misleći na umorne, nervozne, stare, ofucane. I na one koji stoje, jer nije bilo dovoljno mesta za nju i njen prtljag negde uz prozor, gde se lakše diše i gde joj miris ustajalog znoja i nečistoće nije dražio nozdrve bar dok se autobus kretao.

A najviše je bila kivna na lepu mladu ženu punih usana, perfektno našminkanim karminom najlepše zagasitobordo boje… usana baš onakvih kakve je oduvek želela da ima. Čim je okrznula pogledom, ulazeći u autobus u kojem jedva da je bilo mesta za njena oba umorna stopala prignječena uskim sandalama iz kojih su izvirivali njeni naduveni risovi, shvatila je da gleda u ženu kakva se jednostavno mora mrzeti. Zbog tih njenih lepih, punih, perfektno nakarminisnaih usana. Zbog visokog čela napola pokrivenog loknama, kol’ko da se vidi da je reč o osobi zavidnog nivoa inteligencije. Zbog osmeha u njenim očima, koji je odavao osobu zadovoljnu svojim životom. Zbog njene svilene marame nehajno zavezane oko dugog lepog vrata bez bora.

Nije poznavala ženu koja je odjednom postala predmet njene mržnje, njene zavisti i prezira u autobusu prepunom ljudi. Šta više, znala je da je vidi prvi put. I da je možda nikada više neće videti. Ali, ta mlada žena sa osmehom u očima bila je sve, ali baš sve što je ona oduvek želela da bude i što, znala je, nikada ne može biti. Za ponešto je krivila prirodu, roditelje, sudbinu, a, takva nesavršena, sklepana od lošeg materijala svake vrste, od fizičkog izgleda do inteligencije, karaktera i duše, za mnogo toga bila je kriva i sama. Na primer, za zao pogled iz očiju koje bi se još više suzile kada bi u njoj proradili bes, zavist, pakost, zloba… I još, za tupi izraz lica na kojem se lako moglo videti koliko malo, možda i ni jednu knjigu nije pročitala.

Dok se zlo koje joj je izvirivalo iz očiju kuvalo u njoj, primetila je da je mlada žena, predmet njene odjedamput izazvane zavisti i mržnje, počela da ustaje. I u tom njenom ustajanju videla je savršenu priliku da je ponizi… da joj se osveti za sve to zlo koje je ljubomora izazvala u njoj.

  • Molim Vas, samo da prođem- prozborila je mlada žena.
  • Gde si zapela, još nije stanica, ne mogu ja sad da se pustim- prosiktala je između one dve tanke linije umesto usana, pokazujući na čvrsto stegnuti rukohvat, rešena da se ne pomeri ni milimetar, uinat.Već je likovala, očekujući izlive besa od strane mlade žene lepih punih usana, koja je, odjednom shvativši situaciju i za   tren  je povezujući sa onim čudnim osećanjem izazvanim nečijim besnim pogledom punim zavisti, savila glavu i prošla ispod njene ruke čvrsto vezane za rukohvat.

Dok je mlada žena bez reči izlazila iz autobusa, praćena prijatnim mirisom svog diskretnog parfema, žena s dve tanke crte umesto usana besno se ustremila ka upražnjenom mestu.

  • Ne bih sela, da nisi bila onako bezobrazna prema ovoj devojci- obratila joj se mlađa, lepuškasta ženica praznih ruku…

… dok se autobusom širio podrugljivi smeh posmatrača, svedoka njenog pokušaja da sitnom pakošću kazni, za sve ono loše u svom životu i u sebi, jednu sasvim nepoznatu i nevinu osobu.

Advertisements

18 мишљења на „Iracionalna mržnja žene s dve tanke crte umesto usana

    1. Rekoh već negde, zabeležila sam ovo s nekom željicom da prene neke ljude. One koji bi se u priči prepoznali. Izgleda da je čitaju samo oni drugi, pa mi je nekako izgubila na težini- mislim, žao mi je što odjekuje samo na ovaj način, da mi ljudi kažu kako im se dopada (mada i to svakako godi), a ne znam da li nekoga od Onih, dotakla.

  1. Čudne su te igre među ljudima. Ti imaš ruku da ih uobličiš, zaista. Ja obožavam da posmatram svet, da gledam tako kako se ko kome obraća, ili ne obraća, kako se ljudi posmatraju, na šta reaguju. To me zabavlja, a ti o svemu tome sjajno pišeš.

    1. Svi smo mi, čini mi se, i posmatrači i posmatrani. Samo se neki trude ni mrava da ne zgaze, neki utukom odgovaraju na utuk (priznajem da sam od ovih prvih prerasla u ove druge, pa recimo- kad vidim da mi njih troje idu u susret i niko neće da se sklonu na uzanom trotoaru, a ja jedna sa suprotne strane, samo se stegnem i budem pripremljena na udarac laktom ili ramenom, koji će uslediti i zbog kojeg se oni onda probude iz dremeža i usledi paljba uvreda i psovki, al ne marim), a postoje i oni koji su toliko kivni ili toliko zli, da namerno proizvode neprijatnosti. ima i onih, između, ali sve su to varijacije na ove tri osnovne teme. Baksuza i zloća po rođenju nije mi ni žao, jedino mi pomalo žao onih koji i ne bi bili loši ljudi da nije nastupilo ovo zlo vreme, koje je iz njih izvuklo sve zlo ovoga sveta.

    1. A samo kada bismo se svi potrudili da potisnemo svaki nagoveštaj zla u sebi i da ne kažnjavamo ljude oko sebe zbog svojih nesavršenosti, svojih propusta, svega onoga za šta samo uskraćeni- kako bi ovaj svet bio lepši.

  2. Ne znam iz kojih razloga, WordPress mi onemogućuje da na dosadašnji način ulazim na svoj blog. Pa se dovijam, nekako, na svakojake načine. Blog drugari, kolko da znate- mogu da vas čitam, ali mi je otežano lajkovanje i komentarisanje i zato me nema ispod vaših tekstova.
    Eto, kolko da znate. Hvaljen WP.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s