Milan Todorović- O zaplanjskim pričama

Na Svetog Luku 2014. posetih sajam knjiga, kao i štand izdavačke kuće Stilos u pažljivo biranom trenutku kad je Negoslava Stanojević potpisivala knjigu „Jošte čekam taj reč da mi rekne„.

Različitost ove knjige, vidite iz naslova, jeste u tome što je pisana na dijalektu. Eh, taj dijalekt, oni koji me znaju, odlično znaju koliko volim te starinske reči. Verovatno jedan od uticajnih faktora zašto ne nastavljam život na zapadnim geografskim širinama.

I pre nego što krenem sa recenzijom knjige i paradigmama vremena koje ona nosi, u par (nadam se nećete zameriti) podužih rečenica napisaću nešto o razlozima zašto baš ja pričam o ovoj knjizi.

Više detalja http://www.tt-group.net/video/joste-cekam-taj-rec-da-mi-rekne/

Работа женску душу одмара- Виолета Јовић

Многи су је чули, можда и више пута. Многима сам је и ја рецитовала, често и у репризном издању, на молбу оних којима се допала. Једнако као и мени онда када сам је први пут чула, од саме ауторке на промоцији једне од њених књига.

Антологијска песма нишке књижевнице Виолете Јовић. Она у коју сам се заљубила на прво слушање и захваљујући којој сам почела да пишем на дијалекту.

Објавила сам је давно на оном блогу, али ми и даље многи траже текст ове песме када је чују. Па је зато постављам и на овај блог, а знам да ће је  тако лакше наћи и они који не читају блогове. Ако само укуцају наслов у претраживач на нету.

Прочитајте више „Работа женску душу одмара- Виолета Јовић“

Ne može se bez svakog koga nema, al’ se mora

  • Koga nema, bez njega se može- kaže narod u mom kraju, niškom, a to je u stvari  samo jedno u nizu onih verovanja kojem nas uče sve dok nas život ne ošine toliko da  postanemo svesni da i nije baš tako.

Jer, to što je, što ga, što ih… nema, ne znači da mi možemo bez njih. Samo se pravimo da je       tako. Glumimo. Ponekad plačemo, nekad se  smejemo. Ali uvek boli.

Moja baba Ljubica, mučena. Prva osoba za kojom sam osetila bol, fizičku, ono- kad osećaš da te boli nešto unutra, a nije samo duša. Kad utrneš u tom bolu, koji je prethodno dodirnuo svaki tvoj nerv, obrisao svaku tvoju drugu misao, osim one da- nekoga nema i da to ne možeš da preboliš.

Прочитајте више „Ne može se bez svakog koga nema, al’ se mora“

Sve jesenje boje jednog orahovog drveta

Fotoreportaža iz mog zaplanjskog dvorišta, za sve ljubitelje fotografije- a znam da ih ima popriličan broj na WP adresama, a i šire 🙂

Jedno orahovo drvo… proleće, leto i jesen u pet minuta fotografisanja.

070

071

077

075

076

080

083

084

079

081

072

Ne mogu da oćutim

Jutros sam na Fejsbuku videla ovaj status:

Tražim posao. Bilo kakav. Jeste da sam „matora“, kako mi svi govore, „matola“ kako mi kažu u kineskim radnjama kada se javim na istaknuti oglas u kome je napisano da je “ Potrebna radnica.“ Vrlo sam spremna da se odreknem svih prava, naročito prava glasa i bilo kog oblika ravnopravnosti u bilo kojoj sferi ljudskog poimanja. Jer, ne postoji.

Ispod njega je stajao ovaj komentar:

Isti slučaj! Ako slučajno dobiješ ‘višak posla’ – javljaj. Ja celo leto prodavala stare stvari na pijaci, ali ide zima, a i ta prodaja je bila ‘opaka’… Da sam u fiz. formi kao što nisam, najradije bih čistila zgrade. Za tri zgrade dobiješ iste pare kao za lekturu komplikovane knjige – i to kad nađeš lekturu, pa ako ti i kada isplate…. Imaj-te me u vidu!

I sad mi se opet plače.

Iracionalna mržnja žene s dve tanke crte umesto usana

Umorna od jučerašnjih zbivanja, od noćašnje nesanice, od jutrošnjeg mučnog buđenja, od današnjeg napornog dana, od onoga što je čeka u kući koju je zvala svojom ali je nikada svojom nije smatrala… od života, celog, žena sa dve tanke crte umesto usana na prilično neprivlačnom licu, utapala se u gomilu ljudi koja je cupkala na autobuskom stajalištu. Od roja misli koje su nadirale bez reda i smisla u njenu sitnu, crnim farbanim kovrdžama pokrivenu glavu, nije mogla da se usredsredi na svoje najveće brige i probleme. Obrisala je graške znoja na niskom čelu sakrivenom šiškama, onom rukom u kojoj je držala samo jednu kesu sa bakalukom kupljenim za vreme jutrošnje  polusatne pauze za doručak.

U drugj ruci je držala ofucanu tašnu izbledele crvene boje i poveću kesu natrpanu sitnicama koje je takođe pokupovala usput. Prevarila se jutros, verujući prognozi koja nikako da se uskladi sa vremenskim promenama, pa se obukla primereno njoj i godišnjem dobu, koje je opet iznenadilo. Kuvala se u debeloj suknji i bluzi dugih rukava.

Прочитајте више „Iracionalna mržnja žene s dve tanke crte umesto usana“