Nije trebalo i neki naši dugovi

Ima reči koje ne bi trebalo nikada  da budu izgovorene. A onda ih izgovorimo u najgorem mogućem trenutku, i da stvar onda bude još gora- onima kojima nikako ne bi smelo da se kažu.

Ima misli koje nikada ne bi smele da nam padnu na pamet. A da bude najgore od najgoreg što može ikada biti, padnu nam baš onda kada nikako ne bi smele. Kada smo najmanje spremni, ako smo ikada spremni za loše misli, i kada nam najviše rastaču um i razum i dušu i osećanja…

Ima pesama koje nikada ne bi trebalo slušati. Ne zato što nisu lepe, taman posla da su šund ili da malo vrede, ali valjda svako od nas ima Onu, jednu najmanje, pesmu  uz koju ne ume ni da ćuti, ni da plače, ni da se veseli, ni da tuguje. Uz koju samo ume beskrajno dugo da jeca i da boluje, onako kako valjda ni prava bol ne boli.

Ima ljudi koje nikada nije trebalo da pustimo u svoju blizinu. Onih koje nikada nije trebalo pustiti da odu. Koje nismo smeli da volimo ili koje je svakako trebalo voleti. Koje nismo smeli zaboraviti, ostaviti, prihvatiti, rasplakati, savetovati ili od njih zatražiti savet.

Nije trebalo…

Na nekoj, n-toj tački životnog puta valjda je normalno priznati sebi to, da mnogo toga nije trebalo- uraditi, pomisliti, poželeti, reći, zapevati, otplakati, zameriti, prećutati, dati, ne dati, učiniti, odbiti, prihvatiti, prepričati, sanjati, želeti, imati, umeti,  ne umeti, moći, hteti, pokušati, pokleknuti, ne uspeti, uspeti…

Danas istrčana naporna trka možda će već sutra biti zaludno razbijanje stopala po bespućima neuspeha. Jučerašnji poraz sutra je već možda pobeda nad nepremostivim, nad zlom, nad nemogućim. Sutrašnje suze već dan posle možda će biti smeh. Ono što je lep san već sa ostvarenjem možda postaje ružna java. Ljubav može da naliči mržnji, a nekad je pesma samo tuga koja se peva. Jedino je smrt konačna i ona jedina ne može ličiti ni na šta drugo.

Između tog našeg, nije trebalo, i povremenih svođenja računa na nekim n-tim tačkama puta koji se zove životom, valja se setiti te konačnosti. I to je valjda dovoljno da se od svake matematike odustane, što pre.

Sve što se desilo, desilo se zato što je trebalo.

I reči, rečene i prećutane. I ljudi, koje smo voleli i koji su voleli nas, i oni koje nismo i koji nisu nas voleli. I snovi koje smo odsanjali. I oni, nedosanjani. I pesme koje smo pevali i voleli i uz koje smo plakali. I one druge. I zemlje koje smo videli. I one koje nismo. I vina koja smo pili, i ona koja nismo okusili. I vode kojima smo plovili, i one koje čekaju na nas. Brodovi na koje se nismo popeli. Ringišpili na kojima se nismo vrteli. Igre koje nismo igrali. One koje smo naučili. Knjige, pročitane i one koje nikada nećemo pročitati. Ljudi koji su nam pružili ruku. Oni koji su nam okrenuli leđa. Ljudi koje smo rasplakali. Oni koje smo nasmejali.

Svi, dok smo živi, možemo učiniti napor da dostignemo što nismo ostvarili. Da stignemo tamo gde sanjamo. Da ružnu reč opravdamo, osmeh na neko lice vratimo, suzu obrišemo, zapevamo i zaigramo, da zajedno plačemo ili se smejemo.

Samo onima koje više nemamo ne možemo ni objasniti,  ni  reći  oprosti, ni zapevati…

Samo njima smo zauvek dužni, ako smo ostali dužni.

Za sve ostalo ćemo se već nekako snaći…

 

Advertisements

28 thoughts on “Nije trebalo i neki naši dugovi

  1. Svi, dok smo živi, možemo učiniti napor da dostignemo što nismo ostvarili. Da stignemo tamo gde sanjamo. Da ružnu reč opravdamo, osmeh na neko lice vratimo, suzu obrišemo, zapevamo i zaigramo, da zajedno plačemo ili se smejemo.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s