Sneški umesto hvala ili priča o prolaznosti… i trajanju, kad sve prođe

Započela sam tekst o prolaznosti, običnu hronologiju ovih dana koji nas oskudnim suncem, kišama i mirisima kraja leta uvode u jesen, kad me je presekla vest- umrla ti je ujna.

road

Danima strepim, onako izdaleka i tiho, kao što samo neko ko voli, poštuje i želi sve najbolje tom nekom nad čijim  životom strepi, može da strahuje i da se za njega moli. Kroz sećanje mi promiču slike- našeg prvog susreta, kada valjda, sva ustreptala, nisam ni videla nikog i ništa, dok sam kao automat odgovarala na pitanja komisije koja je bila zadužena da između nekoliko stotina kandidata izabere sedmoro. Za novinare-pripravnike tada su  birani isključivo kadrovi s diplomom fakulteta. Koji polože svakojake testove, tokom trodnevnog driblanja.

Pa posle, svakodnevni kontakti- napišeš tekst, sedneš pored lektora i ona ti, dok ga sređuje za štampu, ukazuje na to kako bi pravi novinarski tekst trebalo da izgleda. Prvo vest, na informacija, pa izveštaj, pa ostale forme. Čuvena 4 W, lid vesti, nadnaslov, naslov, podnaslovi, međunaslovi…  Ništa se ne prepušta slučaju. Lokalni list, a sa ekipom izabranih se radi kao da je, u najmanju ruku, Vašington post u pitanju. Nisu nas, posle kada smo ispekli zanat, džaba prepisivale kolege- dopisnici Politike, Novosti i ostalih prestoničkih medija, menjajući jedino potpis autora.

Kada sa nekim svakodnevno provodiš neko vreme, sva je prilika da se sa njim i sprijateljiš. Kao što sam ja sa njom. Onako, poslovno, ali toplo, ljudski, rođački skoro.

Dovoljno da je proglase- mojom ujnom. Kažu, svi su imali vezu, u istoriji ovih novina niko nikada nije dobio posao bez veze, samo si nam ti bila nejasna. Kao, zaposlila se bez veze, pa gde to još ima.

  • Tvoja ujna- govorili su mi kad god je u mom prisustvu trebalo pomenuti njeno ime.

I postade ona moja ujna. U stvari, prvo sam njenog muža nazvala ujakom, kada me je prilikom jednog slučajnog susreta upoznala sa njim.

  • Konačno da upoznam ujaka, svi ga znaju samo ga ja ne znam- i nikada on za mene nije bio čovek sa imenom, već samo „ujka“.

Trajala su ta sitna peckanja, onako kako samo ljudi koji izmišljaju, nagađaju, pretpostavljaju, koji traže objašnjenje nečega što se dogodilo samo po sebi, bogami, možda i duže od dve godine. Ona me je tešila, govorila mi da se ne sekiram, šta te briga ko šta misli, ti znaš sama da si se sama izborila za svoje radno mesto i da ga, bar tebi, niko nije poklonio.

I onda mi je jednog dana sve priznala. Jeste, i ona je imala svog kandidata, kao i svi ostali članovi komsije. Jeste, i ona je htela, kad je već bila u prilici, da pomogne nekom svom. Ali, da je to  učinila, napravila bi i njemu i sebi samoj belaj, jer bi kao lektor bila prinuđena da sređuje tekstove osobe koja je upravo na testovima iz poznavanja gramatike i pravopisa imala najgore rezultate.

  • I zato, kad su mi prišli i pitali me, za koga si ti, jer je svako imao svog kandidata, ja sam im rekla da sam za onu koja je na tim testovima imala rezultate najbolje od svih. Izabrala sam tebe, znajući da tako sama neću imati problema u daljem radu, bar sa tobom.

Mislim da sam, u stvari,  tek tada Nju nazvala ujnom.

Osoba koja me je do tada fascinirala svojom gracioznošću, elegancijom, ponašanjem, stavom, definitivno me je i u potpunosti  osvojila time što je godinama prećutkivala svoje učešće na onom tasu koji je odlučivao o tome ko će se naći na onom mestu rezervisanom za „Njenog kandidata“. U vreme kada većina ljudi u svoje zasluge upisuje i ono oko čega prstom nisu mrdnuli, ona je godinama ćutala.Pomagala u okviru svojih radnih zadataka, ali i tešila, podržavala, savetovala, učestvovala u mojim eksperimentima pisanja iste stvari na sve moguće načine, pa i onog koji mi se ne sviđa, ali se očekuje. Kolko da pokažem da sam savladala gradivo, ali da se meni lično sviđa- drugačije. Nema veze što nije najnovinarskije. Zato, valjda, sebi dozvoljam da na blogu odlutam u neka razmišljanja, teme, zaključke i ideje, koje s novinarstvom nemaju nikakve veze. Ali, jednostavno, ja tako hoću.

Pogađate, kupila me je tim svojim ćutanjem, ne time što me je „izabrala“.

Tražim reči da kažem nešto lepo, onako kakvo je bilo to naše poslovno prijateljstvo, gromko, zvučno i jako. I ne nalazim ih. U meni se samo širi tuga. Kao kada ti jave da je otišao neko… neko drag i na poseban način blizak, neko koga si poštovao, cenio i, slobodno mogu reći, neko, iz gomile ljudi koje srećeš, sarađuješ sa njima, pričaš, diskutuješ  i koga pritom zavoliš.

Vidim da nisam uspela da u ove rečenice stavim sve ono što bi moglo da stane u jednu toplu ljudsku priču o čoveku koga više nema.

Oprosti, Sneška, „ujna“, prijatelju i ljudino u krhkom telu. Nisi me naučila kako da pišem o nekome čiji me odlazak boli.

Advertisements

12 мишљења на „Sneški umesto hvala ili priča o prolaznosti… i trajanju, kad sve prođe

  1. Teško je kada nam odlaze ljudi koje volimo. Ništa nije lepše, ne govori više o našim osećanjima i o osobi koja je otišla od traženja „pravih“ reči u takvim prilikama. Poštovanje i ljubav su ono čime odiše ovaj zapis.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s