Bugarska, iz mog sećanja i u stvarnosti- GmNmmeGVVRha474k

Moj prvi odlazak u inostranstvo bio je jednodevni školski izlet u Sofiju, kada sam imala 10 godina. Išli smo preko kolektivnog spiska umesto pasoša, a pre nego što su nas, dva po dva đaka koja se drže za ruke poveli, kasnije sam se setila, Vitoškom ulicom, jedan učitelj nam je održao zastrašujuće predavanje o tome kako se treba ponašati. Nemoj slučajno da si bacio papirče na ulicu, ovde to niko ne radi. A i milicija strogo kažnjava takve ispade. Idi pravo, čvrsto drži za ruku tog ili tu do sebe, nemoj slučajno ni da si pljunuo, i to je ovde skup prekršaj, slušaj šta ti se priča i- upijaj.

I tako, sve neki zastrašujući i puni pretnji saveti, a meni su noge klecale od same pomisli na to da neki čika u uniformi može da odrapi po džepu moju školu zbog mog prekršaja, pa posle tata neće moći da me otplati.

Kasnije se sve promenilo. Ne, nisu naše  ulice, nažalost, postale čistije i bez ispljuvaka, taman posla da se mi naučimo redu i da nam kanta za otpatke tome i služi, nego su, opet nažalost, sofijske ulice nekako počele da liče na naše. Valjda je to posledica oslobađanja od strogog socijalističkog režima, u kojem se znao svaki red. I poštovalo svako pravilo lepog ponašanja.

Pošto Bugari, tokom naše hiperinflacije (o kojoj i dan danas po čitavom svetu svedoče naše novčanice sa desetinama nula, na nekim zidovima i nekim stolovima, rame uz rame sa novčanicama zemalja, gle sramote, koje ni jednu jedinu nulu nemaju) zaključiše- mi vas jurismo 40 godina, vi nas stigoste  za dve, postadosmo jednaki. Mi njima više nismo bili toliko čežnjivo željeni Zapad (izem ti zemlju kojoj je Jugoslavija Zapad, govorili smo mi, malo podsmešljivo, u to vreme), a kod njih su polako ali definitvno dugoročno, cene počele da skaču. Toliko, da im se isplati, posebno onima iz bližih krajeva, da dolaze u šoping kod nas. I da skoknu na roštilj, pa još na Vlasinsko jezero, onako kako smo mi decenijama unazad znali da se uputimo na večeru- na Vitošu. I još nam sve dođe džabe, čim rezervoar napunimo njihovim jeftinim benzinom.

Прочитајте више „Bugarska, iz mog sećanja i u stvarnosti- GmNmmeGVVRha474k“

Nije trebalo i neki naši dugovi

Ima reči koje ne bi trebalo nikada  da budu izgovorene. A onda ih izgovorimo u najgorem mogućem trenutku, i da stvar onda bude još gora- onima kojima nikako ne bi smelo da se kažu.

Ima misli koje nikada ne bi smele da nam padnu na pamet. A da bude najgore od najgoreg što može ikada biti, padnu nam baš onda kada nikako ne bi smele. Kada smo najmanje spremni, ako smo ikada spremni za loše misli, i kada nam najviše rastaču um i razum i dušu i osećanja…

Ima pesama koje nikada ne bi trebalo slušati. Ne zato što nisu lepe, taman posla da su šund ili da malo vrede, ali valjda svako od nas ima Onu, jednu najmanje, pesmu  uz koju ne ume ni da ćuti, ni da plače, ni da se veseli, ni da tuguje. Uz koju samo ume beskrajno dugo da jeca i da boluje, onako kako valjda ni prava bol ne boli.

Ima ljudi koje nikada nije trebalo da pustimo u svoju blizinu. Onih koje nikada nije trebalo pustiti da odu. Koje nismo smeli da volimo ili koje je svakako trebalo voleti. Koje nismo smeli zaboraviti, ostaviti, prihvatiti, rasplakati, savetovati ili od njih zatražiti savet.

Прочитајте више „Nije trebalo i neki naši dugovi“

Pismo na mojega brata u Austriju

Brate

Mislel sam  ce vidimo berem još emput u ovija život

Da ti reknem koje sam imal

I zatoj ti nesam tel vrevim ništa posledanj put kad doodi

Kad onoj posle Svetoga Nikolu mater ispratimo

Al’ ču, rekal si kako ti ovdeka više nikuga nemaš

I nema za kvo da doodiš i da ce  tam saraniš

Pa da me više ne peče u grudi i da ne otidem i ja,

A da ti ne oprostim, nego da ovuj muku i na onija svet odnesem

Oću  ti reknem sve, dokle me još služe i oči i pamet

Ega mi lakne od ovija teret što ga oću od dušu  sturim

***

Прочитајте више „Pismo na mojega brata u Austriju“

Sneški umesto hvala ili priča o prolaznosti… i trajanju, kad sve prođe

Započela sam tekst o prolaznosti, običnu hronologiju ovih dana koji nas oskudnim suncem, kišama i mirisima kraja leta uvode u jesen, kad me je presekla vest- umrla ti je ujna.

road

Danima strepim, onako izdaleka i tiho, kao što samo neko ko voli, poštuje i želi sve najbolje tom nekom nad čijim  životom strepi, može da strahuje i da se za njega moli. Kroz sećanje mi promiču slike- našeg prvog susreta, kada valjda, sva ustreptala, nisam ni videla nikog i ništa, dok sam kao automat odgovarala na pitanja komisije koja je bila zadužena da između nekoliko stotina kandidata izabere sedmoro. Za novinare-pripravnike tada su  birani isključivo kadrovi s diplomom fakulteta. Koji polože svakojake testove, tokom trodnevnog driblanja.

Прочитајте више „Sneški umesto hvala ili priča o prolaznosti… i trajanju, kad sve prođe“