Ih, da sam ja tad bila pametna kao… kao posle, kao sad,  gde bi mi bio kraaaaj.

A lepo su mi govorili… i da otvorim četvoro očiju, ovako zaslepljena i ne vidim ništa; i da ne uzimam zdravo za gotovo sve što mi govori, tu je pesmu on naučio napamet i ništa u njoj ne menja, ali baš ništa; i da pazim šta ću mu o sebi reći, šta ima da mu se otvaram, njemu, kicošu neopevanom; i da mu ne verujem šta god da mi se sviđa u njegovoj priči, nisam mu ni prva, a još manje poslednja…

I da nije jedina stvar u životu- prvo, pa muško.

I da se ne nadam. To najmanje. Ni jedna od njega dobra nije videla, rekli su mi.

Jer, on je od onih muškaraca koji od rođenja (ili od kad ih je neko povredio, ostavio, šta li već…) umesto srca imaju pivsku flašu, debelo ohlađenu, a u glavi digitron, koji samo sabira.

Jedna, druga, sedma, devetnaesta…

Čista strast, surova muška, ona čije zadovoljenje prostaci mere reckama.

Želja. Dokazivanje. Nadmoć. Pokoravanje. Uzimanje.

Osvajanje lišeno emocija. Čista matematika, posle malo fizike.

Bez davanja. Taman posla da se tu umeša hemija, bar malo.

I neka ih nisam čula. Nisam ni želela da ih slušam.

U meni je, kad ga čujem, pevao… ma ne jedan slavuj, čitav hor slavuja, najlepšu melodiju koju niko  ne ume u note da stavi. Njegov osmeh, mali, ovolicni bre osmeh, držao je osmeh na mojim usnama sve do sledećeg njegovog javljanja, ma to bilo i mesec dana posle. Dodir njegove ruke grejao mi je dušu sve dok me ponovo ne dodirne. Cvetala mi je duša od sećanja na njegov pogled, na njegovo živeli dok mi je nazdravljao pivom iz čaše ledenije od tog srca njegovog ledenog… u san sam tonula s njegovim imenom na usnama željnih njegovih.

Pa šta, i nesrećno se zaljubiti je jedna od boja života koju valjda svako ima u svom spektru doživljenog, odradovanog i odbolovanog.

Posle su se svi čudili. Kao, šta je to našao na meni, pa da baš odluči ja da mu budem žena. Kao, našla sam mu se pod rukom baš kada je osetio da je vreme, šta li. I, kao, kad sam se već našla tu, u pravo vreme na pravom mestu, što bi trošio trud, energiju, vreme…a i sve su ionako iste.

Vidiš, sad znam da nije trebalo da se udam za  njega.Koji uzima. Koji se ne daje. koji traži, zahteva, očekuje. Koji misli da ima pravo. Na sve.

Koji je pivska flaša na mestu gde bi trebalo da stoji srce.

Čim sam te srela, čim sam poželela tvoj dodir na onom mestu na vratu koje se nekada  pržilo pod njegovom rukom, znala sam da je trebalo- tebe da čekam.

I da je malo, za jedan život kao što je moj, da živim pored njega dok čekam da mi javiš kada si ukrao parče vremena samo za mene.

 

Advertisements