Tri dana kako sam se vratila u ovu našu vrelinu obasjanu sivilom, i kao nikad dosad posle sličnih izleta u drugačije i manje sivo, svetlije i raskošnije, ne zalazi mi se među svet koji će me tek zaista ovde vratiti.

Putovala  sam  sa jednim mladim čovekom, dečakom još zapravo, kojem je ovo bio prvi odlazak van zemlje i koji mi je na povratku rekao- „Sada će mi biti još teže, kad znam kako drugačije, lepše i bolje može da bude. Kada su svi ljubazni jedni prema drugima i niko se ne izdire na nekoga samo zato što se na njega izdrao šef koga je iznervirala žena, koju je ko zna šta naljutilo… Kada su ljudi nasmejani, a nemaju neki poseban razlog za osmeh.  “

Osoba koja živi daleko, jako jako daleko i koja nikada nije prestala da tuguje i da želi da se vrati, sinoć mi je rekla- „Sutra bismo se vratili, svi, samo da je ovde sada onako kako je bilo kada smo odlazili, pred raspad zemlje“.

„Kada novac postane najveći problem, onda samo ćutim. Dete mi se sprema za inostranstvo, a ja već godinu dana živim sa 100 evra. Doteralo do nokata, ne znam gde udaram“- kaže mi jedna, koja će ostati tu gde jeste, sa  evrima ili bez njih.

„Počupala sam travu u povrtnjaku, potkresala perca praziluka da bolje raste, pokupila opale kruške i šljive i sad sam našla vreme da sednem u hladovinu s kafom u rukama koje su otekle od čupanja trave, s  noktima koji neće biti sređeni do samog kraja odmora“- rekla mi je druga, draga duša koja se polomi na poslu i posle posla, bez dana istinskog predaha, a opet, taman zaradi za rate kredita i za koliko-toliko normalan život.

tumblr_mkfs1tqenb1qzvpq6o1_5001

I sve to, sve sami normalni ljudi. Emocionalni vampiri mi, izgleda, dali slobodno. Ili još ne znaju da sam se vratila, pa nekom drugom prepričavaju svoje, stotinama puta prepričane stresove, faulove, tuge i tegobe, bolesno uživljeni u svoje tegobne monologe, nespremni za bilo kakav dijalog. Za bar slušanje dela tuga i tegoba onih čije su duše preplavili svojom, stvarnom ili izmišljenom mukom.

Jutros u mesari dvoje novih, jednako namrgođenih kao i prethodnici im, prodavaca,  oboje hvataju i pare i meso, naizmenično. Ni da trepnu. Kupci uredno ćute, inspekcije, redovno, ni nema. Izgubila sam bitku sa njima- ne kupujem ništa na seckanje, već samo ono što može pod mlaz vode. Na opomenu da stane u red, muškarac srednjih godina pita- „A šta Vi čekate“ i ostaje na mestu na kojem mu nije mesto. Taman posla da se izvini. Taman posla da shvati šta mu se kaže. Taman posla da me neko podrži.

Čitam vesti- komunalci i dalje ratuju sa babama koje na trotoaru prodaju pet glavica luka ili vezu blitve. Svi se zgražavaju nad tim. Na netu. Na pijaci se samo ja raspravljam sa njima. Ostali gledaju svoja posla.

-Šta radi narod?

-Gunđa, gospodaru, gunđa i buni se.

– E priteži onda, pa neka gunđa i dalje!

***

-Šta radi narod?

-Grdi nas i psuje, knjaže, sve više.

-Priteži i dalje, pa neka gunđa.

***

-Šta sada radi narod?

-Ćuti, gospodaru, samo ćuti i ne progovara.

-Popuštaj!

***

Šta, kada bi se i to desilo?

Mogu li se izgubljene generacije, redu nenaučene kad je trebalo,  naučiti da kažu hvala, molim, izvini? Da stanu u red i tamo gde nema ceduljica s rednim brojevima? Da ustanu starijem u prevozu? Da ne šaraju po zidovima, tek okrečenim? Da ne zavide komšiji samo zato što svaki dan ispija kafu u nekom kafiću? Da ne žele drugome zlo samo zato što mu je bolje nego njima? Da ne traže posao moleći boga da ga ne nađu, a i kad ga nađu da ne kukaju na radno vreme, šefa, platu, uslove rada, nemogućnost zabušavanja? Da poslodavci i sami nauče da poštuju radnikova prava kao što se poštuju tamo gde su zavedeni rad, red i disciplina? Da država stane u odbranu tih prava, a ne poslodavaca koji love u mutnom? Da se vrate čast, poštenje, moral, kao merila vrednosti u društvu ogrezlom u nečast, nepoštenje, laži, prevare, nemoral? Da podrži one sjajne, vredne, pametne  ljude od znanja, karaktera i časti, a ne lovatore u mutnom, kupce fakultetskih diploma i vlasnike dva kruga oko škole na izmišljenim i skupo plaćanim bespotrebnim  radnim mestima?

Možemo li se, ovakvi kakvi jesmo, izranavljeni i spolja i iznutra, osakaćeni materijalno, moralno i svakojako, zatrovani onim što su nam bacali iz knjiga i vazduha, ićem i pićem i koječime, otrovani mržnjom, zavišću i zlobom… možemo li se vratiti, bilo kada, na normalni kolosek? I ako možemo, zna li ko, koliko generacija još mora da živi u ovom zlu dok nekoj narednoj konačno ne svane?

ilustracija- odavde

Advertisements