Nedelju dana bez kukanja ili- Merimin izazov blogerima i ostalim prijateljima

Nisam stigla da na vreme odgovorim Meriminom izazovu pod radnim naslovom „Nedelju dana bez kukanja“ pa mi je  ovaj njen poziv za ponovce stigao  u pravi čas, dok prenosim na papir sopstvene utiske iz protekle sedmice, neuobičajeno za moje prilike započete pričom o jednom tržnom centru i jednom bečkom  linijskom taksiju.

Znate ono, kad se sklope neke kockice i kad se i u sasvim običnim situacijama osećate svetski, kad zaboravite na to da živite u zemlji  krcatoj problemima, u kojoj srećete ljude bez osmeha i slušate gotovo pa samo te jadikovke, kojih je Meri bar na tren htela da nas oslobodi. Pa sednete u crni mercedes, a vozač u odelu i s kravatom, ljubazan da ljubazniji ne može biti, vozi tamo gde hoćete, a progovara samo ako ga nešto pitate, dok se u pozadini čuje prijatna muzika i … sve vam je potaman, i vama i vašim saputnicima, i samo mislite o tome ima li ili nema vašeg broja, vaše boje, nečega u vašem stilu.

I nekako zaboravite na to da vas uvek bole noge kad pešačite satima, da ne volite da bazate po radnjama, da se sudarate sa ljudima koji nose gomile kesa, da vas prži sunce dok čekate zeleno svetlo na semaforu kako biste prešli u radnje s druge strane ulice. I ne smeta vam ni to što  dve pice i sok staju 10 evra, iako bi ste se kod kuće najeli roštilja i koječega za te pare, niti to što ste svesni da nikada nećete kupiti odelo od 1000 e, sve i da ih imate, jer i nemate gde da ga nosite, u sredini u kojoj ljudi jedva skrpe i višestruko manju sumu za neko odelce, kolko da se kaže da ga imaju.

I znate ono, kad su svuda oko vas nasmejani ljudi, koji ne gunđaju i ne rže jedni na druge, koji ne bacaju smeće na ulice, koji su ljubazni čak i kada ih dotaknete laktom, predusretljivi i ne staju vam na nogu dok u žurbi prelaze trotoar baš tamo gde ste vi zakoračili.

I kad u marketima svi na kasama prazne prepuna kolica koječega, ne vireći besno i zavidljivo u vaša, pa se osećate kao krivac što ste kupili dve lubenice, flašu vina i kilo mesa.

I ono, kada su svi, sem klošara kojih svuda na svetu ima, uredno odeveni, pa vas iznenadi jedna jedina „dekoltirana“ , primećena tokom desetodnevnog boravka u Beču, kao svaka druga devojka na našim ulicama . Stvarno, šta li je sa njima pa ne oblače šorceve ispod kojih viri više od pola dupeta, ne kače se na platformisane sandale u kojima i ne može da se normalno hoda i ne isturaju poprsja na izvolte svakome ko se golih  ženskih grudi i pored tolike ponude  nije dovoljno nagledao? Mora da nisu obaveštene o tome da je sada u modi izgledati kao novokomponovana pevaljka u najcrnjem bircuzu?

I još ono, kada i pored toga što imaju i mogu, roditelji detetu kažu- to se može, a to se ne može, i ono tu roditeljsku odluku prihvata bez vriske, cike i bacanja na pod.

I ono, kada su pristojni i korektni i vozači i pešaci.

I kad se na autobuskoj stanici niko ne gura, a u busu i metrou ima dovoljno mesta bar za udobno stajanje. I kad  opomenuti mladi ljudi stišaju preglasno puštenu muziku koja smeta ostalim putnicima, bez gunđanja i prkosnog odbijanja.

I kad su sniženja u prodavnicama stvarna sniženja, a ne simbilična navlakuša za lakoverne.

I kad kažete- ovo stvarno nije skupo, ni za nas, pa još uporedite sa primanjima onih koji tu žive.

I kad organski gajena hrana košta skoro isto kao ova naša, zatrovana i ko zna otkud i posle koliko godina uvežena.

I kad, i pored svega lepog što ste tamo negde videli, čuli, omirisali, okusili- ipak jedva čekate da se vratite u svoj svet namrštenih, nezadovoljnih,  zabrinutih ljudi, na svoje prljave  ulice gde  samo što vas ne zgaze i pešaci i vozači, u svoje radnje gde ste navikli da vam zakidaju na meri i hvataju hleb, pecivo i meso prljavim rukam, gde se bezbrižno ne živi ni od prvog do desetog i gde- možete da se tuširate u pola noći, da puštate muziku da trešti, da se gurate u prevozu i da psujete do mile volje, ako vam je baš merak da psujete.

I gde, kada ste već konstatovali kako nemate sa kim da popijete kafu, jer su se svi razbežali kojekude, a najviše na neka bar malo  prijatnija mesta, pozove kuma tek pristigla iz Australije, koju niste videli dve godine.

Advertisements

4 thoughts on “Nedelju dana bez kukanja ili- Merimin izazov blogerima i ostalim prijateljima

  1. Lepo je kad možeš tako da odeš negde i da ti bude kao u bajci ali ni u bajci(valjda) nije sve baš lepo kad si u njoj dugo ili se navikneš pa ti više nije bajkovito.Zato, malo ovde, pa kad osetiš da film samo što ti nije pukao,ti malo tamo,pa opet ovde ……:)

  2. oljaka

    Ovo o čemu si pisala je postala moja preka navika, koju na svu sreću mogu sebi da priuštim, jer mi je sestra stanovnik Beča, tj. jedne od prestonica u Evropi, gde ja, uredno odem, kad hoću da se, kako sebi samoj kažem, osećam svetski, ali, najviše da napunim baterije da posle mogu i dalje da živim u ovoj našoj tužnoj svakodnevici.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s