Nije trebalo

Ih, da sam ja tad bila pametna kao… kao posle, kao sad,  gde bi mi bio kraaaaj.

A lepo su mi govorili… i da otvorim četvoro očiju, ovako zaslepljena i ne vidim ništa; i da ne uzimam zdravo za gotovo sve što mi govori, tu je pesmu on naučio napamet i ništa u njoj ne menja, ali baš ništa; i da pazim šta ću mu o sebi reći, šta ima da mu se otvaram, njemu, kicošu neopevanom; i da mu ne verujem šta god da mi se sviđa u njegovoj priči, nisam mu ni prva, a još manje poslednja…

I da nije jedina stvar u životu- prvo, pa muško.

I da se ne nadam. To najmanje. Ni jedna od njega dobra nije videla, rekli su mi.

Прочитајте више „Nije trebalo“

Pustim putem u pustu Pustu

Ne znam da li je neki vidovljak u davna vremena ovom delu mog rodnog sela dao naziv, ali svakako „nečeg ima“, kako se obično kaže kada dođe do sudbinske podudarnosti kao što je ova-  Bog dao zdravlja i dug život nekolicini preostalih seljana u ovom zaseoku, zahvaljujući njima Pusta nije potpuno opustela, samo je na dobrom, pustom putu, da to posle njih i postane.

078079080

A ništa baš, tamo, ne bi moralo da bude pusto- vazduh je za tri nijanse oštriji, čim se kroči u atar ovog zaseoka, što svakako prija pri letnjoj žezi koja ne zaobilazi ni podsuvoplaninska sela,  nekako se lakše i lepše diše i… jednostavno, daleko je prijatnije.

Uspeva i stoka

058

i voće i povrće i ostale tikve

123 095

128

i cveće

094

i pogled je divan

076 112 127

I kuće, sve skoro na sprat, lepe ili su to nekada bile, i one kuće iza kuća, i plevnje i ostave…

082 088 118 063 090

114

Samo, izgleda, ne „uspevaju“ ljudi

102

Jedna od retkih kuća u kojoj još ima života

097 098 093

A ovo je već- zadnja kuća Srbija. Kada smo odlazili, stiže nas auto koji je bio pred kućom- kad zna kada će oni ponovo ovde doći…

116

Klimavi drveni mostić preko Ropota koji je skoro presušio, drva već spremljena za zimu, panjevi koji trule… Požarevljani koji žure da sakupe jabuke za rakiju, domaćica nenavikla da ovde prolazi iko sem, retko, onih koji ponekad obiđu svoje oronule kuće,  poziva na kafu… kukuruzi koji su odoleli suši zahvaljujući ljudskom trudu da ih zaliva kada je najveća žega, krave koje mirno pasu dok ne dođe vlasnik da ih vrati u štalu, do sutra… krovovi nekih dalekih kuća u kojima još poneko živi… mir koji ne remeti ni lavež pasa,  ni kokodakanje kokošaka… ne čuju se ni svinje, ni ovce… kao da je sve, ali baš sve, u ovom delu Donjeg Prisjana, stalo.

I jedan jako lep nastavak ove priče

Javila mi e sinoć Fb prijateljica i zemljakinja koju još nisam upoznala, nažalost, pošto je pročitala tekst na blogu. Mnogo voli Pustu, kaže, odmor joj tamo protekne kao dan, zahvaljujući prirodi, pitkoj vodi koju donose s kladenca i- ljudima. Nekoliko porodica iz gornjeg dela zaseoka, koji nisam fotografisala, dogovaraju se oko termina, kako bi se okupili u isto vreme u svojim kućama na kraju sela.

-Moja porodica je poreklom iz zaseoka Pusta, tu sam provela prelepi deo svoje mladosti. – napisala je nekoliko reči na moju molbu Sunčica Ranđelović-Stanković, prilažući i nekoliko fotografija- U početku je bilo teško, a vremenom zavolela ovaj kraj sve više i više. Odlazak iz sela bio je jako emotivan, ostavio je trag u našim životima. Meštani Puste rasejani su po gradovima Srbije i sveta ( Požarevac, Negotin, Niš, Leskovac,Gadžin Han, Australija, Amerika…) ali su vezani  za svoje rodno mesto. Svakog leta imamo zajednicka okupljanja i lepa nezaboravna druzenja. Komšije postaju kao jedna velika familija.
11885155_750168701778571_8669991677888379683_n
11905802_750169111778530_9206225597688651600_n
11896076_750178408444267_8686416377638427603_n11949361_750175938444514_3377586211566672222_n11947647_750175721777869_7268611870828451077_n11924215_750169211778520_336062001140774189_n

Ingrid Divković, intervju-SVAKO OD NAS BIRA SVOJE OKOVE I SVOJE SLOBODE

Ingrid je sve ono što nikada ne biste pretpostavili. I nikako nije ono što drugi očekuju da bude. Rođena Riječanka. Kažu, pozitivna i vedra. Po papiru: magistra kroatistike i filozofije. Po sudbini: pisac. Zaljubljena u život, u more, u pisanu riječ. Vječito s olovkom u rukama. Nemirna. Znatiželjna. Voli Sinatru i crno bijele fotografije. Obožava životinje, naročito pse. Po prirodi apolitična ali direktna. Sanjar i borac u isto vrijeme. Živi na otoku Tenerife, negdje usred Atlanskog oceana. Okružena morem i knjigama, sa svoje dvije ljubavi.

11885379_10206711507161870_8951796838937409144_nKada me ljudi (na Balkanu) pitaju šta radim u životu izbjegavam odgovoriti samo ‘Pišem.’ Jer, dobro znamo koje je mišljenje o ženama piscima. Sada im bez imalo ustručavanja odgovaram, ‘Rušim predrasude!’ Iskreno. Dosta mi je onih koji svojim skeptičnim kolutanjem očima ruše druge ljude. Trudim se da moj život, moja djela i moje riječi u potpunosti potvrđuju tu tezu, pa da im na njihovo prevrtanje očima odgovorim na svoj način – ljubavlju.

Meni su se ionako oduvijek rušile predrasude, ne ljudi.

Прочитајте више „Ingrid Divković, intervju-SVAKO OD NAS BIRA SVOJE OKOVE I SVOJE SLOBODE“

Povratak na normalan kolosek

Tri dana kako sam se vratila u ovu našu vrelinu obasjanu sivilom, i kao nikad dosad posle sličnih izleta u drugačije i manje sivo, svetlije i raskošnije, ne zalazi mi se među svet koji će me tek zaista ovde vratiti.

Putovala  sam  sa jednim mladim čovekom, dečakom još zapravo, kojem je ovo bio prvi odlazak van zemlje i koji mi je na povratku rekao- „Sada će mi biti još teže, kad znam kako drugačije, lepše i bolje može da bude. Kada su svi ljubazni jedni prema drugima i niko se ne izdire na nekoga samo zato što se na njega izdrao šef koga je iznervirala žena, koju je ko zna šta naljutilo… Kada su ljudi nasmejani, a nemaju neki poseban razlog za osmeh.  “

Osoba koja živi daleko, jako jako daleko i koja nikada nije prestala da tuguje i da želi da se vrati, sinoć mi je rekla- „Sutra bismo se vratili, svi, samo da je ovde sada onako kako je bilo kada smo odlazili, pred raspad zemlje“.

Прочитајте више „Povratak na normalan kolosek“

Nedelju dana bez kukanja ili- Merimin izazov blogerima i ostalim prijateljima

Nisam stigla da na vreme odgovorim Meriminom izazovu pod radnim naslovom „Nedelju dana bez kukanja“ pa mi je  ovaj njen poziv za ponovce stigao  u pravi čas, dok prenosim na papir sopstvene utiske iz protekle sedmice, neuobičajeno za moje prilike započete pričom o jednom tržnom centru i jednom bečkom  linijskom taksiju.

Znate ono, kad se sklope neke kockice i kad se i u sasvim običnim situacijama osećate svetski, kad zaboravite na to da živite u zemlji  krcatoj problemima, u kojoj srećete ljude bez osmeha i slušate gotovo pa samo te jadikovke, kojih je Meri bar na tren htela da nas oslobodi. Pa sednete u crni mercedes, a vozač u odelu i s kravatom, ljubazan da ljubazniji ne može biti, vozi tamo gde hoćete, a progovara samo ako ga nešto pitate, dok se u pozadini čuje prijatna muzika i … sve vam je potaman, i vama i vašim saputnicima, i samo mislite o tome ima li ili nema vašeg broja, vaše boje, nečega u vašem stilu.

I nekako zaboravite na to da vas uvek bole noge kad pešačite satima, da ne volite da bazate po radnjama, da se sudarate sa ljudima koji nose gomile kesa, da vas prži sunce dok čekate zeleno svetlo na semaforu kako biste prešli u radnje s druge strane ulice. I ne smeta vam ni to što  dve pice i sok staju 10 evra, iako bi ste se kod kuće najeli roštilja i koječega za te pare, niti to što ste svesni da nikada nećete kupiti odelo od 1000 e, sve i da ih imate, jer i nemate gde da ga nosite, u sredini u kojoj ljudi jedva skrpe i višestruko manju sumu za neko odelce, kolko da se kaže da ga imaju.

I znate ono, kad su svuda oko vas nasmejani ljudi, koji ne gunđaju i ne rže jedni na druge, koji ne bacaju smeće na ulice, koji su ljubazni čak i kada ih dotaknete laktom, predusretljivi i ne staju vam na nogu dok u žurbi prelaze trotoar baš tamo gde ste vi zakoračili.

I kad u marketima svi na kasama prazne prepuna kolica koječega, ne vireći besno i zavidljivo u vaša, pa se osećate kao krivac što ste kupili dve lubenice, flašu vina i kilo mesa.

I ono, kada su svi, sem klošara kojih svuda na svetu ima, uredno odeveni, pa vas iznenadi jedna jedina „dekoltirana“ , primećena tokom desetodnevnog boravka u Beču, kao svaka druga devojka na našim ulicama . Stvarno, šta li je sa njima pa ne oblače šorceve ispod kojih viri više od pola dupeta, ne kače se na platformisane sandale u kojima i ne može da se normalno hoda i ne isturaju poprsja na izvolte svakome ko se golih  ženskih grudi i pored tolike ponude  nije dovoljno nagledao? Mora da nisu obaveštene o tome da je sada u modi izgledati kao novokomponovana pevaljka u najcrnjem bircuzu?

I još ono, kada i pored toga što imaju i mogu, roditelji detetu kažu- to se može, a to se ne može, i ono tu roditeljsku odluku prihvata bez vriske, cike i bacanja na pod.

I ono, kada su pristojni i korektni i vozači i pešaci.

I kad se na autobuskoj stanici niko ne gura, a u busu i metrou ima dovoljno mesta bar za udobno stajanje. I kad  opomenuti mladi ljudi stišaju preglasno puštenu muziku koja smeta ostalim putnicima, bez gunđanja i prkosnog odbijanja.

I kad su sniženja u prodavnicama stvarna sniženja, a ne simbilična navlakuša za lakoverne.

I kad kažete- ovo stvarno nije skupo, ni za nas, pa još uporedite sa primanjima onih koji tu žive.

I kad organski gajena hrana košta skoro isto kao ova naša, zatrovana i ko zna otkud i posle koliko godina uvežena.

I kad, i pored svega lepog što ste tamo negde videli, čuli, omirisali, okusili- ipak jedva čekate da se vratite u svoj svet namrštenih, nezadovoljnih,  zabrinutih ljudi, na svoje prljave  ulice gde  samo što vas ne zgaze i pešaci i vozači, u svoje radnje gde ste navikli da vam zakidaju na meri i hvataju hleb, pecivo i meso prljavim rukam, gde se bezbrižno ne živi ni od prvog do desetog i gde- možete da se tuširate u pola noći, da puštate muziku da trešti, da se gurate u prevozu i da psujete do mile volje, ako vam je baš merak da psujete.

I gde, kada ste već konstatovali kako nemate sa kim da popijete kafu, jer su se svi razbežali kojekude, a najviše na neka bar malo  prijatnija mesta, pozove kuma tek pristigla iz Australije, koju niste videli dve godine.