Dojde mi da zakukam u golemi glas, kad mi se nekva guka stegne u gušu, pa neće ni na gore, ni na dole. I ne mož d-otpišiš dušu, nego ti samo nešto u grudi pišti i zavija. I boliiiii, boliboliboli, pa misliš da će ostaneš ukočena u mesto na kojo te taj muka zatekla, pa pritiskaš grudi, g’lneš vazduh na parčetija i čekaš da on pročačka onuj guku i da ti se pa grudi rašire.

103

Ne mogu ženo, ič im ne mogu  ugodim. Zgađa, zgađa, zgađa, i pa im neje po volju.

Svaki si ima njegovo, a ja jedna. Na sve strane ne mogu, i da oću.

Ovija, kako dojde od rabotu, počne da zaoruje. Donesi, prinesi, odnesi, turi toj tam, ovoj onam, zašto ovoj neje ovak, zašto je onoj onak. Najede se,  pa se račepi na onija otoman u kujnu, niti mož da se opraiš na rabotu, nit pa smeješ da mu rekneš, pomeri se, a kam’li  da pride, nešto da pomogne. Berem da isna nekvo raboti na tuj rabotu, pare da donosi, pa da nekako  čovek prećuti. Al ono si tike ide, kolko da se rekne raboti, promaje se do tam da mu dupe vidi put i da drugi posvršuje rabotu po imanje i po kuću dokle  ono  dangubi na tuj, kobegim rabotu.

Onoj staro, od kako se digne, oči još neje otvorilo, noge još ne razmrdalo, spotura se kako pijana šotka… ono bi da naređuje. Kude si, koje si, kam ovoj, kam onoj, zabrailo da njojno projde i nema da poštuje što ga gledaš, što mu prineseš, što mu ne rekneš ni pomeri se ponatam, kad smita,  a smita po cel d’n, naplita se i kude mu je mesto i kude mu neje mesto.

Postari sin, nek ni je živ i zdrav, od  njeg vajda nema, niti će pa bude. Otkako se vrnu, iz školu kad se ispisa, a i za nju smo se namučili ko da je za doktura učilo, el nosimo na profesori, i za jedenje i za pijenje, i  drva karamo za grejanje i kolci za ograde; pa se vrnu, a i da je  završilo istu bi vajdu imal; nema  se vati za rabotu, nego  samo za majanje znaje. Majke, daj da se jede, privika još od kapiju, vata se za šiše kako na vrata ulezne, odreme kad se najede, pa vati majanje, pa. I jutre, i zajutre, sve isto.

Ono, ovoj pomlado završi nekako školu, ne se pretrglo ni ono, al berem kad ga pitaju kvo si završil, on rekne, imam zanat. Od tija zanat nikuj, pa ni on, vajdu neće ima, al bar ima napismeno. Kad ga vane ponekad, ono pride, vane  se za rabotu, pripomogne, jes da mi tija pomoć na nos izlezne kad počne da se ljuti i da prigovara kako samo on raboti i kako ja samo na jednoga sina mislim i za njeg me neje briga i kako se, ete, neki muči a neki mož i da gazduje, kad si ga roditelji vole… al pa, ima si i od dušu i ne dava sama da secam i da mi grbina puca  a ono da leži i da rži kako brat i tatko  mu.

Štoli sam ja na Boga zgrešila, toj da mi je da znam, pa ako ću zajutra da lipšem, ne bi žalila. Od najgori li sam najgora, kad mi se ne dava, ništa mi se bre ne dava, pa mogu da zapnem još ovolko- pa ci tapkam u mesto, a ovija teret koji me pritiska ci raste, raste, samo ne znam dokle će raste.

Do onomad sam, sestro slatka molim ti se nemoj mi se smeješ, sve do onomad sam se onađuvala, držala me  nekva sila, nekako sam se gordila, da na svaku muku ima kraj i da nadokrajke i men ce razdani, jemput. Znaš kako ide- kad si mlad, misliš, u mlados se mora pomučim, pa ću podstaros da odanem.

I dojde  taj pus staros. A mene mi se onaj guka , u gušu  i podgrudi, još neje rasturila. Ič.

 

zvučni zapis je ovde:http://vocaroo.com/i/s0Azxkxuw4nk

Advertisements