Ne pišem danima

Ne pišem danima, iako mi sijaset lepih misli, tema i ideja prođe svakodnevno kroz glavu.

Ne pišem danima… i samo posmatram te dane, tužne, tmurne i plačne, i sve nas, zajedno sa njima, u tom galimatijasu beskrajno tužnih lica i po kojeg osmeha,  očiju bez sjaja i poneke iskre radosti u njima, grča na obrazima i u svakom udahu vazduha, nervoznih odmahivanja, radosnih pozdrava i, pored sveg tog bola naše svakodnevice, nekakve čudne lepote i radosti življenja, svojstvenih nama, ovde, vekovima.

Sve što odnekud dođe, jednom mora nekuda i da ode- nekuda dalje, ili da ostane negde iz nas. Ostavljajući trag u nama ili nas ne dotakavši baš ni malo. Darujući nam pouke, koje se čitaju u sećanju, kada već pomislimo da je i ono isčilelo. Pokazujući nam pravac, čak i onda kada pomislimo da svi putevi vode u nedođiju. Otkrivajući nam prostranstva, grčem u našem udahu svedena na obim tačke u kojoj tapkamo u mestu. Budeći nas…

Stvarno, nije li ovo idealno vreme za jedno kolektivno buđenje? Bez revolucionarnih zaveta, poteza, koraka, pokreta!

Samo za jedan mali iskorak iz kolektivne zebnje, apatije i beznađa. Za jednu nadu s pogledom u daleki slavoluk koji nas sočekuje kao pobednike.  NAS, očekuje!

Jednog dana.

A možda i pre.

Advertisements

14 мишљења на „Ne pišem danima

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s