Kada se uspraviš i precrtaš sve minuseve, znake pitanja, uzvičnike koji klikću na opasnost, skoru i blizu, kada obrišeš sve koncentrične krugove kojima se širi ona topla tuga od koje se samo plače; kada se podigneš s kolena na kojima si se našao a da ne znaš ni kad, ni zašto, ni kako; kada ti se razbistre i misao i pogled i reč i kada ta reč postane onako, kristalno jasna, čista, laka i da se čuje i kaže; i kada, na kraju,  kreneš lakim korakom, kao da lebdiš, da letiš… tek onda možeš znati da li je zalud bilo zbrajati te minuseve i te znake pitanja, uzvičnike, uskličnike, tri tačke i rečenice bez zareza.

Lako je zaplakati. Jednako kao i gutati suze.

Lako je klonuti. Jednako kao i ne dati  da  se  tvoj jauk čuje. I vrištati, i gušiti se u grču ćutanja, jednako teško. I lako.

Da li je zaista znak jačine kada se gutaju suze i zaustavlja krik iz grudi negde na pola puta? Da li je večiti osmeh na licu istinski dokaz smeha kojim ti peva duša?

Ili će biti da samo svako drugačije pije svoju čašu žuči pa se čini da nekome i nije tako gorka?

Advertisements