Svako drugačije ispija svoju čašu žuči

Kada se uspraviš i precrtaš sve minuseve, znake pitanja, uzvičnike koji klikću na opasnost, skoru i blizu, kada obrišeš sve koncentrične krugove kojima se širi ona topla tuga od koje se samo plače; kada se podigneš s kolena na kojima si se našao a da ne znaš ni kad, ni zašto, ni kako; kada ti se razbistre i misao i pogled i reč i kada ta reč postane onako, kristalno jasna, čista, laka i da se čuje i kaže; i kada, na kraju,  kreneš lakim korakom, kao da lebdiš, da letiš… tek onda možeš znati da li je zalud bilo zbrajati te minuseve i te znake pitanja, uzvičnike, uskličnike, tri tačke i rečenice bez zareza.

Lako je zaplakati. Jednako kao i gutati suze.

Lako je klonuti. Jednako kao i ne dati  da  se  tvoj jauk čuje. I vrištati, i gušiti se u grču ćutanja, jednako teško. I lako.

Da li je zaista znak jačine kada se gutaju suze i zaustavlja krik iz grudi negde na pola puta? Da li je večiti osmeh na licu istinski dokaz smeha kojim ti peva duša?

Ili će biti da samo svako drugačije pije svoju čašu žuči pa se čini da nekome i nije tako gorka?

Advertisements

23 мишљења на „Svako drugačije ispija svoju čašu žuči

  1. Повратни пинг: Ništa se nije desilo | NEGOSLAVLJE

  2. Mislim da svako navrće na svoj način. Ja plačem kad mi se plače. Kad me drma PMS, plačem i kad mi se ne plače. Isto tako ponekad imam napade smeha gde im nije mesto (zato izbegavam sahrane). Ne moram kod psihijatra valjda? To je normalno. Sa druge strane znam devojku koja je večito išla ulicom nasmejana, ma čista pozitiva, lepa,slatka… Dok je nisam bolje upoznala pa otkrila koliko se čemera ponekad krije ispod osmeha.
    Usput, prva rečenica je jedna od najdužih koje sam skorije pročitala…

  3. ja sam danas vodila Matica na tu malu hirursku intervenciju (dobro je, vec smo kuci) a juce sam oko podneva tako plakala na sav glas na poslu, jer su me tako iznervirali u drzavnoj bolnici a suzdrzavala sam se da nekom ne iscupam nos…( privatna usluga savrsena danas) I tako mrnjaucem ja zaista duboko unesrecena i jako zabrinuta i premorena (pretraga ne znam koliko ovih dana za tu interevenciju) a gleda me moja drugarica koja je u prvi mah jako posluzila za lik moje glavne junakinje (Vladislave u oba romana, mada vise u prvom, u drugom sve vise lici na mene) i dobro me poznaje. I kaze“ a da ja tebi kupim jedan veliki sladoled sa cokoladom?“ Nja.
    uostalom ima i suza raznijeh. 🙂

  4. oljaka

    Sam, a teže je, ili s nekim, jer onda postaje nekako manja, podeliti svoju tugu, nedoumice, teškoće, uvek je bolje otplakati. Suze čiste misli, dušu, ceo organizam, posebno one koje su posledica svega ovog gore rečenog. Suze nas, na neki način, ozdravljuju.

  5. I kada sam bila najnesretnija iz dubine duse, s osmijehom na licu i i nadom da ce sve biti bolje, koracala sam u ljepse sutra! I treba biti zahvalan i cijeniti svaki trenutak srece i zadovoljstva i zaboraviti lose!

  6. Teško pitanje.Ja sam i kao dete retko plakala.Nekako sam smatrala da svoju tugu i bol trebaš sam da nosiš.Koliko se sećam,niko me nije tako učio.Jednostavno sam osećala da je nepristojno druge ljude opterećivati svojom mukom ili tugom a istovremeno sam uvek spremna da saslušam druge.Izgleda da u mojoj glavi nije baš sve kako treba

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s