Da mi Anđelija nije rekla…

Šta da ti kažem, kad sumiram sve ove godine i bitke bijene u njima, uspehe, padove, ljubavi i razočarenja, sve bi moglo da stane u dve reči- dobro sam. Imam dobru porodicu, žena mi je vredna, lepa,  verna, nemamo neke posebne sukobe i neslaganja, deca su nam fina i od njih doživljavam samo radosti, daće Gospod da tako i nastave.

Dobro mi je i na poslu, radim ono što volim, klonim se stranaka pa me, za divno čudo, zaobilaze stresovi partijski svrstanih i, jedino time za budućnost angažovanih.E sad, to što živim na pola srca, što na svu tu lepotu gledam očiju poluzatvorenih, što dišem sa pola pluća i… što me jedino prošlost drži čvrsto na nogama, umesto pogled u budućnost, to je već i tvoja zasluga.

Osetio sam ja i sam,  inače ne bih potegao toliki put da nisam, da se nešto kod tebe dešava. Pa sam iz Beograda zapucao za Zagreb, jednog vikenda, da te iznenadim.

Iznenadio sam- sebe samog. Zato sam i kupio razglednicu „Pozdrav iz Zagreba“, sa dvoje zagrljenih na nekoj zagrebačkoj klupi, napisao ti gde sam bio i šta sam video i kad sam otišao za raspust u Nikšić, rekao sam ocu – „Ne ponavljaj mi više priču o devojačkoj časti koju ja treba da čuvam, nije je sačuvala ni ona sama.“.

A ona je uvek bila pored mene. Delila burek sa mnom, donosila mi poklone „tek onako“, kolače kad joj pošalje mama iz Vojvodine, znala je da obožavam štrudlu, davala mi beleške kad bih se uspavao za čas. Neisplakane suze sam ugušio u njenom zagrljaju- stigao je paket od njenih, pa mi je bilo lakše da tugujem  uz pečeno pile i šunku.

Njena mama je spremala takve pakete, bože, kako da odoli onakvoj divoti večito gladan student iz Nikšića, kome je majka kuvala samo o raspustima. Oženio bih je i da nas nije iznenadila trudnoća.

I tako, posao, kuća, dete jedno, pa drugo, kola, letovanja, putovanja- dok se moglo. Posle sve uđeš u kolotečinu, krpiš, prebrojavaš, kalkulišeš, nekad ima, nekad nema za sve. Guramo kroz ovaj život, ko svi oni koji imaju svoje škole, svoja znanja i zvanja, svoje kredite, rate, dugove i želje.

Kad ono nisi došla na dva’es godina mature, ko da je jedva čekao da ga pitam za tebe. Otvori čovek dušu, kaže, „mora da nam je ovako loše zato što smo se ogrešili o tebe. Nije da joj je bilo lako, ali znaš kako je, ja sam joj bio blizu, a ti tako daleko. A i trudio sam se, druže, nije da nisam, znam da me shvataš, pa i Bog je najpre sebi bradu stvorio. Ali nju sada ne bi prepoznao. Pretvorila se u namrgođeno džangrizalo koje samo zakera i zvoca. Razloge samo naslućujem.“.

Dugo je plakao u kolima, kad sam ga odvezao tog jutra. Ja sam  onda pomerio kola u susednu ulicu i- nastavio glasno da plačem.

Bio sam zahvalan Anđeliji, laka neka joj je ona francuska zemlja pod kojom je, kada mi je prepričala vaš razgovor, na onom raspustu pred naš raskid.

Samo mi posle svega što sam čuo od tvog muža nije bilo  jasno da li je momak kao zlatna rezerva pametne devojke, iz te tvoje priče sa Anđom,  bio zapravo on.

Ili sam to ipak bio ja?

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s