Mirjana Stojadinović je nedavno zaintrigirala javnost svojom knjigom Neka je komšijina krava živa i zdrava. Posle početnih uzbuđenja svim onim što objavljivanje prve knjige nosi, vraća se svom poslu i aktuelnoj radionici Volite sebe- izlečite svoj život, po metodi Lujze Hej. Sledeća radionica biće održana u Nišu, već ovog vikenda, a posle nje sledi i u Beogradu- ciklus radionica pod nazivom Ti to možeš.

11335704_10206929628418117_847844157_n

„Naše emocije uvek govore sve o nama. Prateći svoje biće i svoje emocije uvek možemo saznati mnogo toga o sebi. Ko smo mi? Ko si ti, dragi prijatelju? Ko si ti zaista?

Ovo su pitanja na koje svi mi tražimo odgovor, svesno ili ne.

Spoznati sebe jeste celoživotni proces. To je moj stav. Uvek kad sam pomislila da poznajem sebe, desilo se nešto što me je nateralo da shvatim da postoje slojevi i dubine naše ličnosti koje u određenim životnim okolnostima i situacijama isplivaju na videlo.

Skorašnja situacija mi je bila odličan primer da u suštini ne znamo koliko ne znamo, a često mislimo da znamo.

Sedeli smo svi za stolom i razgovarali o nekom zajedničkom projektu. U društvu je bilo više dragih ljudi. U tom razgovoru jedna od osoba koju jako volim i cenim je dala sebi za pravo da u moje ime komentariše koji su moji ciljevi, čak i ciljevi mog supruga. Osim toga, u jednom trenutku na moj komentar kako bi bilo dobro da razmislimo i ne pretrpamo ljude programom, žena izusti: „Nema potrebe da se borimo za svoj prostor“.

U čudu i neverici presekoh bilo kakve dalje dogovore.

Ono na šta sam bila jako ponosna je to da je moj želudac ostao miran. Do skoro sam na ovakve „opaske“ reagovala jako burno. Još ako je komentar od nekoga koga volim, bivalo je još teže. A sada iznenađena, ali mirna.

1941320_10206758805107641_3595830516260635064_o

 

Znam da iz nje govori ego, a ja i dalje volim dragu dušu, čak i sa tim njenim egom, ali u poslovne projekte nećemo na ovakav način. Jer, ako imamo potrebu da nekome damo dobronameran savet i sugestiju, to nikako neće biti sa dozom cinizma i na ovakav način za punim stolom potencijalnih poslovnih partnera.

Kada imamo veliku potrebu da u tuđe ime govorimo, divno je da razmislimo o kome u suštini govorimo. Ko se ovde pribojavao za svoj prostor?

Na sve ovo sam nekada veoma burno i povređeno reagovala. Sasvim normalno, jer jesam bila jako uplašena od odbacivanja od ljudi iz okruženja. Rođena sam sa deformitetom po sred lica i često sam bila ismevano dete, odbacivano, kritikovano, neprihvaćeno… Kao takva sam sebi u život privlačila okolnosti i situacije koje su mi potvrdjivale te moje duboke povrede iz detinjstva. I ako ste na trenutak pomislili da za situaciju za stolom prebacujem svu odgovornost na dragu dušu, nije sve baš tako. Jeste meni želudac bio miran jer znam da za sve svoje kreacije uvek imam dovoljno vremena i prostora.

Medjutim, spoznala sam nešto o sebi što sam mislila da sam prevazišla, a to je kriticizam. Nisam oprostila. Kome? Naravno roditeljima? Iz tog odnosa najviše boli. Onoga što najviše boli se teže oslobađamo, jer dolazi iz odnosa sa najvoljenijima. I ako je tako onda dobijate situaciju za stolom da spoznate da NISTE OPROSTILI. I sve dok ne oprostimo do kraja mi to isto dobijamo u odnosima sa ostalim ljudima iz okruženja.

Sve ima neko značenje. Svaka situacija nam je data u životu kako bi spoznali sebe.

Možemo i ne moramo.

Možemo da biramo da prebacimo odgovornost na druge, a možemo i da zavirimo u sebe.

U poslednjih nekoliko godina kako sam počela da prihvatam odgovornost za svaku situaciju, pa čak i za tuđi komentar tamo za nekim stolom, počela sam da rastem kao čovek. Svi smo mi ljudi, važno je čovek biti, zar ne?“

Advertisements