Od moju se crešnju više nema najedu

Ja sam ćovek seljak. Nikad nesam bil sirotinja, da trpim, al ni bogataš da budem pa sve četiri uvis da dignem, nema nikad da bude.

Dok su mi deca rasla, za nji je moralo sve da ima. Pred kuću nema golem plac, al od svaku voćku sam posadil, za nji, da ne željuju. Eli u tuđo da pogleđuju i da se misle oće li im neki sune. Da ukradnu, toj se ne smejalo kod men.

Kad otoše usvet, jedno po jedno drvo poče se suši. A i što će ni. Samo ladovinu u sobe da ni prai, s’lnce nema otkude da ulezne. Za babu i za men, kolko-tolko će ima. Ako nema, ima se kupi. Naša duša nikad neje željuvala.

Posadi samo ednu crešnju, da pa ne bude ametom prazno među zdravac, ruže i šuman. A i, nada se, mož se na ovija moji ćefne nekad da dojdu baš kad crešnje zreju, d-ima za unučići. Ona pa poče odma rađa. Krupne, počnu se crveneju čim makličke porastu, al su najblage kad sasvema uzreju, pa skoro pocrneju od onija slas’ što si je u nji.

Isprve, dok moga, sam sam bral i nosil na komšisku dečicu.Posle i’ zva, i nji i tatkovi, da si beru sami. Kad vido, ne mogu se kačim- a i kad mogu, ce ukačim pa el ne mogu sleznem iz nju eli će se soborim pa ce utepam, ja i’ moli da si naberu za nji, al i za nas neko zrno ako oće da naberu.

Dojdu, najedu se, pljuju oni odozgor, deca odozdol, kukičke žena iz dvor ne mož’ samo da smete, napune si kese, a nas, neka šaka ako stigne, stigne. I toj gledu na nas da naberu od onej, podole, tike zarujnele, a za nji si beru od onej, u vr’, što počele se crneju.

Dozle mi jemput, od muku neznam kvo ću, pa sledeću prolet vati sekiru i sve grane koje sam mogal dovatim, sobori nazemju. Nabramo si baba i ja za nas, od onej isečene granjke,  tuj godinu nit sam kuga kanil, niti sam zval.

Podogodine, pita jednoga komšiju, godža sitnu decu ima, kolko pare da mi obereš ovuj crešnju, ne mogu se kačim u vr’, pogle kve su se ucrnele.- Ne mogu ja, č’a Svetomire, vika mi, imam si mnogo rabotu, neću mož da stignem.

Takoj li je? A mogal si, mislim se, da svaku prolet pritrčuješ dokle kese noseše dom.

Naleto, kad moji izd’odiše na odmor, reko na sinovi, sve granjke koje mož dokačite, sve d-isečete. -Zašto, tato, ič neće mož’ dokačite kad z’uzreju?- I ne mora, ako ni se jede, ci kupimo, a ovej ionak su drugi više pojeli nego mi.

Isekoše oni sve granjke koje su dokačili, pa s’g kad uzreju crešnje, one se crneju, a krupne, od onuj golemu sortu, sve im oči na nji ostanjuju koji proode po put. Tam kude uzreju, i isuše se.

Žal me za dečicu,ona ništa nesu kriva, njim bi pa dal da pojedu, al se ni ja mogu ukačim. Nit pa smejem.

Dojde mi da onija vildani što nicaju uz drvo uvatim pa d-otidem u njin dvor, ja da im posadim. Kad se oni ne sete i da reknu- a bre, kad kod ovija starci ovakoj zreju, što ne bi i kod nas.

Pa si se mislim, a što da se ja krstim u tuđu crkvu, kad ono  naučeno samo da mu se dava, a neje naučeno da sadi. Il  naviklo samo da bere. I toj samo za njega si, i kad su poniske granjke. Na drugoga i ne misli.

 

sune-pruži

ametom- sasvim

sobori- oborih

kanil- nudio

godža- mnogo

č’a- čiča

vildani- izdanci, mlade sadnice

Advertisements

5 мишљења на „Od moju se crešnju više nema najedu

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s