Da mi Anđelija nije rekla…

Šta da ti kažem, kad sumiram sve ove godine i bitke bijene u njima, uspehe, padove, ljubavi i razočarenja, sve bi moglo da stane u dve reči- dobro sam. Imam dobru porodicu, žena mi je vredna, lepa,  verna, nemamo neke posebne sukobe i neslaganja, deca su nam fina i od njih doživljavam samo radosti, daće Gospod da tako i nastave.

Dobro mi je i na poslu, radim ono što volim, klonim se stranaka pa me, za divno čudo, zaobilaze stresovi partijski svrstanih i, jedino time za budućnost angažovanih.E sad, to što živim na pola srca, što na svu tu lepotu gledam očiju poluzatvorenih, što dišem sa pola pluća i… što me jedino prošlost drži čvrsto na nogama, umesto pogled u budućnost, to je već i tvoja zasluga.

Прочитајте више „Da mi Anđelija nije rekla…“

Svako drugačije ispija svoju čašu žuči

Kada se uspraviš i precrtaš sve minuseve, znake pitanja, uzvičnike koji klikću na opasnost, skoru i blizu, kada obrišeš sve koncentrične krugove kojima se širi ona topla tuga od koje se samo plače; kada se podigneš s kolena na kojima si se našao a da ne znaš ni kad, ni zašto, ni kako; kada ti se razbistre i misao i pogled i reč i kada ta reč postane onako, kristalno jasna, čista, laka i da se čuje i kaže; i kada, na kraju,  kreneš lakim korakom, kao da lebdiš, da letiš… tek onda možeš znati da li je zalud bilo zbrajati te minuseve i te znake pitanja, uzvičnike, uskličnike, tri tačke i rečenice bez zareza.

Прочитајте више „Svako drugačije ispija svoju čašu žuči“

Nije važno ko će šta da kaže- Mirjana Stojadinović, gost-bloger

Mirjana Stojadinović je nedavno zaintrigirala javnost svojom knjigom Neka je komšijina krava živa i zdrava. Posle početnih uzbuđenja svim onim što objavljivanje prve knjige nosi, vraća se svom poslu i aktuelnoj radionici Volite sebe- izlečite svoj život, po metodi Lujze Hej. Sledeća radionica biće održana u Nišu, već ovog vikenda, a posle nje sledi i u Beogradu- ciklus radionica pod nazivom Ti to možeš.

11335704_10206929628418117_847844157_n

Прочитајте више „Nije važno ko će šta da kaže- Mirjana Stojadinović, gost-bloger“

Od moju se crešnju više nema najedu

Ja sam ćovek seljak. Nikad nesam bil sirotinja, da trpim, al ni bogataš da budem pa sve četiri uvis da dignem, nema nikad da bude.

Dok su mi deca rasla, za nji je moralo sve da ima. Pred kuću nema golem plac, al od svaku voćku sam posadil, za nji, da ne željuju. Eli u tuđo da pogleđuju i da se misle oće li im neki sune. Da ukradnu, toj se ne smejalo kod men.

Прочитајте више „Od moju se crešnju više nema najedu“

LELA MENI … ili … Veća sreća

Postoje ljudi koji sve mogu sami. I da smisle, i da počnu, i da završe. I postoje oni kojima ne pada na pamet da nešto počnu, čak i kada bi smislili. Pa ni to smišljanje ne počinju, sve da ne bi sebe doveli u situaciju da to mora i da završe. Ili i ne znaju kako, kad i gde i šta da počnu, ili ne znaju šta bi s tim… ili ne veruju u sebe, ili ne veruju dovoljno u sebe… ili misle da drugi to znaju bolje ili…

I onda, da bi nešto od onoga što u stvari umeju i mogu i znaju i uradili, njima su potrebni terači- ljudi koji su njihov lični motivacioni trener. Koji kažu, možeš ti to, ej, samo kreni, kupi loz, kartu… šta god, za taj put u nepoznato koji zapravo znaš, ali nećeš znati da ga znaš dok ne odlučiš da kreneš.

Svako bi u svom životu trebalo da ima nekog Svog Ličnog Terača- kao što ja imam Lelu.

unnamed

 

Прочитајте више „LELA MENI … ili … Veća sreća“

Pismo g-đe Y g-dinu X

Dragi X

Želim toliko toga da ti kažem a, opet, neprimereno je da ti otpisujem na ćutanje koje govori glasnije od bilo kojih reči. Poštujem ga i… svakako, o-ćutaću i ja.

Samo će u hronici mojih tuga ostati zapis o onom što ne želim da potiskujem i da me još dugo boli. I tako ću ovu tugu priključiti svim ostalim svojim tugama, jer  tako zajedno valjda daleko manje peku.

Ko će ga znati…

11253216_786129701484122_1372282742_n

Al’, jedino tako ostajem  Ona Ja koju čitavog života stvaram. Postojana i kada je tužna, i kada guta suze i kada lažnim osmehom briše bolni grč usana koje plaču. Uspravna i kada je život lišen ljubavi baca na kolena. Nedodirljiva…

U stvari, dragi X, samo bih da ti kažem jedno veliko i verujem, za tebe potpuno nerazumljivo, hvala. Jer se, ruku na srce, nisi mnogo ni trudio da ga zaslužiš.

Hvala ti za onaj sjaj koji je u mojim očima trajao sve  vreme od prvog susreta sa tvojim plavim pogledom kroz trepavice koje se tako toplo i tiho smeju. Hvala ti za nadu koja me je držala uspravnom i kada mi nije bilo do o-smeha. Hvala ti što si, i ne znajući, izazvao u meni onaj mali topli grč od kojeg ti se i ružno čini lepim, a dan ti je svetao i sunčan čak i kada počinje sivim. Hvala za svaku nadu koja je cvetala u meni kada sam osećala kako mi se rascvetava duša dok ti se tako čežnjivo nadam.

Zaludno, nažalost.

Hvala ti i na ovom ćutanju koje mi kaže da nismo iz iste priče. Zabolele bi me reči.

Znam da i ti tražiš neki pogled koji će te navesti da zatreperiš. Osmeh kojem ćeš se radovati, poziv koji ćeš čekati, susret koji ćeš tražiti…

Želim ti, jednako kao i sebi, blagi drhtaj u stomaku koji se neće zalediti toliko da počinje da boli. Želim ti, kao i sebi, nečije rame i nečiju ruku. Osmeh zadovoljstva na licu i na duši. Svest o tome da je To Ono.

Otići ću ja i sama, dragi moj X,  do Istanbula, Budimpešte, Sarajeva, Mećavnika, Sofije, Beča… Kao i toliko puta do sada- gledaću poznate gradove nekim drugačijim pogledom, upijati nove lepote na stari način, upoznavati nova mesta i njihovu hladnu lepotu…Možda ću ipak otići, jednom, i na mesta koja želim da vidim, a na koja čovek obično ne ide sam.

Možda…

Ali, uvek kada kročim na neki poznati asfalt, kada me neki pesak zažulja između prstiju i kada me neko plavo more navede na suze, žaliću zbog praznog koraka koji me vodi tek da bih hodala, bez jedne, bez, baš bez Tvoje ruke na mom ramenu. Tužna što sa tobom neću probati najbolju saher tortu u Beču, ćevape u  najstarijoj istambulskoj ćevabdžinici i najsjajniju sofijsku melbu. Što mi nećeš pokazati sarajevski ćošak na kojem si se prvi put poljubio i mesto na Vrelu Bosne gde si najduže plakao… Što ti neću pokloniti staklenu kriglu i konzervu najboljeg češkog piva.  Što ono crno, sladunjavo „žensko“  vino nećemo piti iz iste čaše. Letos, u hladu moje terase, do koje ne dopiru pogledi radoznalih, kao kod tebe. Što nećeš pojesti pola moje porcije… nečega, na mestu gde smo popili prvu kafu. Što te neću naučiti da kuvaš „po starinski“. Što nećemo plivati po nekom novom moru čija je plaža beskrajna, sanjajući Maldive, Kubu, Mauricijus… na koje bih mogla samo sa tobom otići.

Što me nećeš uveriti da nije iluzorno sanjati ljubav i kada nisi mlad.

Što neću sačuvati osmeh na licu, tobom izazvan.

I što ti neću priznati da sam baš Tebe čekala čitavog života.