Imam, na ovom blogu, jednu rubriku pod naslovom – drugi me opisali. Pa sam jedno vreme, čim me neko pomene u svom blogu, kopirala te adrese i postavljala ih tamo. Vremenom sam zaboravila na to-i  evo prilike da zamolim sve drugare, ukoliko vas sećanje bolje služi, da makar u vidu komentara ispod tog teksta na ovoj adresi ostavite link svog teksta. Hvala vam, ako se setite. A hvala ako se i ne setite, ne setim se ni ja, pa šta.

Merima draga i  ne zna da mi je ona dala ideju za ovu molbu, pominjući me u jednom svom divnom tekstu koji sam najpre pročitala, pa malo šerovala, pa zatvorila. A onda me je, shvatila sam naknadno, toliko dirnuo taj  tekst, da sam mu se  vratila i tek posle ponovnog i još pažljivijeg čitanja shvatila da mu je mesto ovde. Ne samo na Onoj Strani, nego i baš ovde.

Najmanje je, zapravo, važno pominjanje mog imena (kako se na onom linku vidi, nije ni prvi i nadam se ni poslednji put), ali ostavljam vama da sami pronađete sopstvenu potku ovog njenog tkanja koje dira tamo gde smo možda i najosetljiviji.

Kolko da zaintrigira, evo pasusa koji je mene naj-dirnuo:

Luna Bgd reče danas da je jezik njeno najjače oružje. Rekoh joj – nije već tvoje srce, a jezik je samo sredstvo da sačuva tvoje srce. I pomislih – ja nemam oštar jezik, tj. imam, ali imam sremačku  narav koju moram da krotim kad mi neko stane na žulj. Da se ujedem za jezik, da tri puta obiđem oko zgrade i taj osećaj nemoći (sputanosti) da odgovorim na isti način me prođe. Nekad, tu bude i suza. Budem ljuta, ne na tog nekog već na sebe – ali kad suze prođu, budem, iskreno, ponosna na sebe – jer sve što bih ja rekla ili napisala bila bi istina, ali ne želim da na taj način komuniciram, ne želim da bacam prašinu u oči. Ono što znam – jeste da se iz svačijeg posta i komentara može iščitati svašta. I, kad obiđem te svoje krugove oko zgrade, pročitam još jednom i vidim da baš i nisam ja bila meta, ali sam se u pogrešno vreme našla na pravom mestu.

Tekst ćete naći na ovoj adresi.

Advertisements