Zaboravljam jednu jesen punu nade, koju je zaledio prvi januarski sneg. Nada nije ladolež pa da nikne iza otopljenog snega, koji još pre proleća nakvasi zemlju žednu  sokova pa iz nje buja život, naizgled mrtav.

Zaboravljam jednu suzu nepoteklu, skrivenu negde iza zenice, kad nisam htela da kažu „vidi, i ona plače“, pa me pekla, ta suza, jače i više i duže nego ono poluugaslo vrelo drvo na kojem sam prste opekla. Suza nije biser, ako se sa njim poredi, pa da, otkinuta, žulja nedra dok mislima koračaš ka beskraju.

Zaboravljam lutanje po obećanjima koja su bila laž i laž su ostala do kraja. Obećanja su  za lakoverne, koji veruju u svaku datu reč, svako majke mi, časti mi, tako mi oba oka, pa imaju posle zašto da se žale i da kažu kako više neće verovati nikom.

Zaboravljam pesmu, ona je kratki plam vedrine čak i kada žali i tuži. Pesma je da se peva kad ti srce treperi, kada se plače  i kad bi od tuge da te nema.

Zaboravljam sunce, i oblak, i kišu, i rosu i dugu iznad glave. Meces i mrak i glatki oblutak na plaži. Sitan pesak između prstiju, gorak ukus slane vode, slanu kožu pod prstima i sapun koji migolji iz ruke. Pokvaren tuš, sladoled koji curi i rastopljenu čokoladu. Laž i tešku reč. Tugu. Bol. Tišinu koja peče. Ćutanje.

Zaboravljam da želim, da uzmem, da pitam, da tražim.

Umem samo da čekam.

Jer se tako mora.

Neko želi odozgora.

Advertisements