Da svet zavisi od mojih misli…

Baš i jedino od mojih…

Ne bih smela da garantujem da bi bio besprekoran, redovno umiven i čist, beskrajno radostan i svakome potaman. Naprotiv. U  njemu bi bilo, moralo bi, po logici stvari i redosledu koji se formuliše po „kako seješ tako ćeš i žeti“ pravilu, nekima široko, udobno, onako baš potaman za jedan normalan ljudski život, sadašnji, a nekima bi morao da bude tesan, malo ili više bi ih žuljao, gušio, a bogami, ponekad i boleo.

Ne znam zašto sam sebi iznenada postavila ovo pitanje baš dok sam maločas  čitala Ognjenin tekst, u kojem nema ni reči o arhitektima sveta, ni jedne jedine, niti o kreatorima nečije stvarnosti, kamo li sudbine. Ona samo opominje, najcitiranijim rečima oca Tadeja, podsećajući i na to da „kakav nam je život, takva nam je večnost“.

A ja bih, odmah, neskromno i bahato,  dimenzije ovozemljaskih duša da merim sopstvenim aršinima? Da arbitriram između dobra i zla i cenim ih po svojoj meri, po sopstvenom osećaju za pravdu, istinu, pravo, čast, poštenje, vrednoću, lenjost? Da dirigujem po svom osećaju za ritam, da sviram, ovako antitalentovana za muziku, postrojenima u kolu života koji još ne znaju šta ih čeka?

Kakvo li bi to kolo bilo? Tri napred, jedan unazad, pa dva u mestu? Jedan napred, dva nazad, pa opet unazad? Dva napred, pa dva napred, pa opet dva napred…

Mora da bi me grdili, bože kako bi me psovali, koliki bi me mrzeli, koliki prez(i)rali… i da si najpravedniji na svetu, opet ne bi svakoj sujeti bio potaman, ne bi ti svaka želja bila nevina, nit svaki osmeh iskren. Pa bi sam u onom kolu posrtao- dva u mestu, dva nazad, dva nazad, nazad…

Kako li je onima koji pokušavaju da kroje mapu čovekove sudbine po svojoj meri, po sopstvenom osećaju za dobro, lepo, nevino i naivno, humano, pravedno?

Spavaju li spokojno?

Bude li se u snu, buncaju li, sanjaju li?

Misle li da su bezgrešni? Veruju li samima sebi? Veruju li u sebe?

Kome se dive, koga poštuju, slušaju li koga, kako jedu, imaju li grčeve u stomaku, boli li ih želudac,  jesu li svesni sopstvenog tumaranja na putu kojim se ide retko gore i koji najčešće vodi u stranputicu?

Veruju li u Boga, u pravdu, u svemirsku pravdu kojoj se svaka ojađena duša nada, veruju li?

Boli li ih naša stvarnost ili žmureći prođu pored nje na ružičastim oblacima sopstvene veličine, sa koje će, mada nesvesni toga, jednoga dana morati da se spuste na zemlju?

Advertisements