Preporuka za „Zrenje“, drugi roman Dejana Zlatića

Posle prvog romana, „Bezimena“, kojeg smo dugo i s ogromnim nestrpljenjem isčekivali, naš blog drugar Dejan Zlatić, bivši novinar i sadašnji profesor, objavio je i svoj drugi roman pod naslovom „Zrenje“.

10444651_795476877164564_5804554542116009911_n

Sticajem svakojakih okolnosti koje su me pratile iz istih razloga- čitati, izlazak sopstvene, ali tek prve knjige, „Jošte čekam taj reč da mi rekne“, o kojoj je tako lepo pisao i Zlatić, ovde, ja tek sada privodim kraju čitanje ovog romana iz naše bliske prošlosti. Mada sam nameravala da napišem tekst o sopstvenom viđenju ovog zanimljivog štiva, kada sam došla do onog dela koji opisuje sahranu momka čiji život je prekinula droga, da ne kažem pohlepa dilera droge, zamolila sam Dejana da mi pošalje upravo ovaj deo kako bih ga objavila umesto tog svog prikaza.

Ne znam da li hoće, ali bih bila vrlo radosna kada bi ovaj odeljak iz Blogijevog romana spasio bar jedan život nekoga ko upravo sada razmišlja da krene putem s kojeg najčešće nema povratka.

Dejan Zlati piše sjajno i to znaju oni koji  čitaju njegove kratke priče na blogu. Njegove kratke priče, često minijature, ostaju dugo u sećanju čitalaca i onda kada se čini da su već zaboravljenje. Taj prikaz, najčešće naše stvarnosti, nekog najtananijeg trenutka, delić ushvaćene misli u letu… ostavlja trag u svakome ko deo svoga vremena posveti čitanju onoga što Blogi ima da nam kaže. Vreme odvojeno za čitanje Dejanovih misli i priča, jednostavno, svrstava se u onaj deo korisno utrošenih minuta, možda i sati, što je jedan od razloga zbog kojih volim blogove i blogovanje. I Dejan je jedan od onih blogera i, sada se već slobodno može reći i pisaca, koji su obogatili moj život. Njemu hvala za svaku napisanu reč, a onima koji još nisu zavirili u njegove knjige i njegov blog, topla preporuka. Od srca.

10374977_342588522611346_3701788728487706388_n

ovo sam ga ja slikala na promociji „Zrenja“ u Beogradu

„Zrenje“ – odlomak iz romana Dejana Zlatića

– Slušaj. Ja ću joj reći. Posle toga, znaš već šta treba da radiš. Ne ostavljaj je samu, nego sa njom pravac ovamo.

– Ali… – zaustio je Sale.

– Ćuti sad, posle ćemo ti i ja, sada samo ćuti i daj mi Boku.

I pre nego što je uzela slušalicu, znala je:

– Kole…?

Saslušala ga je i nemoćno spustila ruke u krilo. Neka neizreciva tuga napunila je sve, alveole, vene, arterije, mo-zak, oči…

Sve je pretilo da prsne…

* * *

Sahrana je bila skromna. Čitav život je u to doba bio skroman. Toliko je i vredeo. Koliko i jedna overa u nekom ulazu ili sporednoj ulici.

Palanka je pratila u grob još jedno svoje dete. Uroš nije bio prvi. Sve je govorilo da neće biti ni poslednji. Previše je dece u tom ludilu radije biralo tu sintetičku laž umesto su-rove stvarnosti koja im se dešavala.

Čineći takav izbor, nisu bili svesni da sirotinju svojih roditelja ugrađuju u bogatstvo sopstvenih ubica. Ili možda i jesu, ali im je bilo svejedno…?

Mijat je negde pri kraju kolone spazio Baneta Dilera.

Zastao je, a onda se prosto stuštio ka njemu:

– Zar je tebi ovde mesto?! – povikao je i svom snagom ga udario pesnicom, tako jako, da je ovaj odleteo unazad i pao na asfalt. Neki ljudi pokušali su da zadrže Mijata, ali vrlo brzo su se povukli, jer je Bane izvadio pištolj i uperio ga u napadača. No, ovaj se nimalo nije pokolebao. Kada su ga pustili, nastavio je svoju kretnju ka Dileru:

– Šta je, bre, pizdo jedna, izvadio si igračku za kurčenje pred klincima, a…?! Ajde…! Ajde, pucaj, majku ti tvoju, ajde, gade jedan! Evo, pružam ti priliku, pucaj, budi čovek, a ne govno smrdljivo, ajde, bre…!!!

Uhvatio mu je ruku kojom je držao pištolj i cev nabio sebi u čelo:

– Hajde, pucaj, pizdo, pucaj, ja sam ionako mrtav čo-vek, jebe mi se šta će biti, hajde!!!

Bane Diler bio je sasvim zbunjen, u očima mu se video strah. Drhtao je. Prošlo je, tako, pet, deset, petnaest sekun-di. Svaki sekund dug kao život.

A onda mu je Mijat zavrnuo ruku i izbio pištolj.

– Imao si svoju šansu, nisi je iskoristio, sad malo ja…

Za svega tren, Bane Diler je ostao da leži na zemlji, sav u krvi, izlomljen i isprebijan, u nesvesti.

Mijat se okrenuo kao da se ništa nije dogodilo.

– Ponadao sam se da će me ubiti. Mene bi oslobodio muka, a vas bi oslobodio sebe, na neko vreme, bar dok ne odsluži kaznu. Ovako, ja ću u zatvor, a on će opet da ispra-ća momke koje je ubio.

Nije bilo potrebe da se pravda. O Banetu su svi mislili isto.

Ceremonija je trajala kratko. Uroš je još pre dva dana bio tu, sa njima. Sada su se lagano vraćali sa groblja gde su ga ostavili.

Na daći su bili samo najbliži.

Draginja i Boka, pod teškim sedativima, samo su tiho i beskrajno jecale. Bora je ispredao priče. Verovatno mu je od toga bilo lakše. Pričao je kako se Uroš zaista trudio. Pričao je da je plakao kao malo dete, da ga je, tražeći pomoć, još zvao tata, i da su, koliko u nedelju, zajedno gledali Divca i Lejkerse.

– Bilo je dana kada me je pogledom molio da ga spa-sem. Znam ja, otac sam mu, prepoznao sam ja to. Tamo, u tom pogledu, to je bio on, moj sin…

Onda je opet tiho plakao, gotovo nemo, kao čovek koji više i nema šta da isplače.

Neprestano je odlazio do žene i ćerke. Zagrlio bi ih, pa bi tako, bez glasa, podelili bol, valjda da im bar malo bude lakše.

Kole i Sale ostaće sa njima ove noći.

Mijat svakako neće. Po njega je, u neko doba, došla policija. Bane Diler imao je teške telesne povrede, opasne po život, kako je zavedeno u izveštaju hitne pomoći: frak-turu lobanje, slomljenu desnu ruku i tri rebra, izbijene zube, nagnječenje mozga.

– I prežive pseto – bio je jedini Mijatov komentar dok su mu stavljali lisice na ruke.

Bora je bezuspešno pokušavao da spreči Mijatovo hap-šenje ponavljajući da je Diler ubio njegovog sina:

– Ubica ubice je nevin čovek – govorio je…

Ipak, policajci su obavili ono zbog čega su došli.

– Da ste tu protuvu uhapsili bar jednom, da ste ga smestili u zatvor, manje bi ovoga zla bilo oko nas – vikao je Bora dok su odvodili Mijata – ali, ne, takvi su zaštićeni. Takvi su zaštićeni…!

Sale i Kole vratili su ga u stan.

– Znate li da sam molio policiju da ja budem mamac i da ja kupim od tog Baneta Dilera drogu i da uhapse i mene i njega zajedno, neka nam sude i neka ležim  u zatvoru zajedno sa njim, to sam im predlagao… A znate li šta su oni meni odgovorili? Neka, to je naš posao, to su mi rekli…

– Neka, čika Boro, neka sada, pustite to… Gotovo je.

– To i jeste najgore, to što je gotovo. Ode moj Uroš, sine. Ode.

Kole je mislio o Mijatu. O priči koju je od njega čuo one večeri. O dvadeset i šest imena koja je Mijat mogao u dahu da izgovori, dvadeset i šest ljudi koji su verovali, i žrtvovali se za neku ideju. Bane Diler oličenje je one druge strane Mijatove priče, svih onih koji trguju. Ali ne bilo čim, već trguju ljudskim životima, ljudskim dušama. I ne bilo kako, nego skrivajući se iza ideala. Teških vremena. Svega što se nadvilo nad ovo maleno trusno parče planete.

Znao je tačno šta bi slušao večeras da je kod kuće.

Prvi album grupe Azra, 1980. godina. Uska praznina između A2 i A3.

Teško vrijeme za matore

prijatelju moj

na zidovima nasi tragovi

mi kružimo k’o psi

Djevojke se ne obaziru za nama

njihove kose bude sjetu

dug je put do vječnosti

i mi ga prelazimo šutke i u miru

Uzdahnuo je i otpio gutljaj. Razmišljao je o Boki. Šta će sada, kako će proći kroz ovo, to su pitanja koja su mu se vrzmala po glavi. I zašto joj se taj Miloš ne javlja, šta je sa njim?

U neko doba noći, kada je neki polusan prekrio Bokinu porodicu, ostali su Sale i Kole sami i budni u ovoj noći. Ni-su mnogo pričali, uglavnom su prebirali po prošlosti. U dvadeset jednoj od njihovih dvadeset šest godina bio je i Uroš. Bio im je kao mlađi brat, maskota, klinac iz kraja.

– Znaš, ja ujutru moram da idem – rekao je Sale u ne-kom međuvremenu – ali kada bude trenutak za to, kada ma-lo dođe sebi, prenećeš Boki ovo što ću ti sada reći. Ona je sada u totalnom rasulu. Neka bude ovde koliko hoće, koliko joj je potrebno. Ja ću tamo naći neki manji stan i preuzeću sve troškove na sebe. Ona, kada bude spremna, neka dođe i neka završi fakultet.

– Lepo od tebe, druže.

– Ne znam da li je lepo, ali možda može da bude koris-no. Ima još dva ispita do kraja. Neka se zainati kako ona to ume i očistiće to očas posla.

– A ti…?

– Ja…? Pa, ja trenutno najbolje stojim od svih vas. Osim u odnosu na Pantu, ali i nad njim sam u prednosti, ne moram svake večeri u krevet sa vršnjakinjom moje Smiljke.

– A tvoj fakultet…?

– Eh, Kole… Biće i to, jednom…

* * *

Devedeset peta vukla se jadno, kao i ostale devedesete pre nje. Puna loših vesti…

– Najradije bih da uletim u neki avion i odletim odavde – poverio se Lolek Saletu na nekom mirovnom skupu u Beogradu na kojem su se slučajno sreli. Trapav pokušaj da se poigra rečima.

– Pa, zašto to i ne uradiš, nije to neki problem. Eno, Panta je otišao. Treba ti samo neko jak sa druge strane, a ti to verovatno imaš. Ne baviš se džabe tom tvojom politi-kom.

Lolek se malo zamislio.

– A otkud ti ovde…? – upitao je – ne sećam se da si ti nešto politički aktivan.

– Ako me nema po skupovima ne znači da nemam svo-je mišljenje.

– Pa, da li je, najzad, ovo tvoje mišljenje, kada si već ovde?

Sale je, skoro nezainteresovano, prebacio poslednju tacnu sa sendvičima na improvizovani pult.

– Trenutno radim snabdevanje ovog skupa. Ketering… Plaćen sam da budem ovde.

– Hm, znači nisi svojom voljom tu.

10553520_323192584550940_3651185706190862687_n

Advertisements

5 мишљења на „Preporuka za „Zrenje“, drugi roman Dejana Zlatića

  1. Повратни пинг: Negoslava o “Zrenju“ | oblogovan

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s